ДИЗАЈН

ДИЗАЈН (лат. designаre: означити, описати; енг. design: нацрт, пројекат), у најширем смислу, креирање и планирање свих производа које је направио човек, а тиме и начин за побољшање квалитета живота. У ужем смислу, д. je уметничка и техничка дисциплина обликовања предмета за масовну индустријску производњу. За разлику од уникатног уметничког дела чија је суштина првенствено исказивање уметничке поруке и изазивање осећања лепоте, д. је заснован на практичности, функционалности, употребљивости, односно сврховитости великог броја предмета, као и елемената који су чиниоци његове естетске вредности.

Д. је настао упоредо с развојем индустрије, на традицији уметничке занатске производње када су поступак рада и сам метод производње били претежно ручно-занатски или малосеријски, a традиционална вештина обликовања подразумевала избор одговарајућег материјала и претварање занатског процеса рада y облик употребног предмета који је задовољавао основну функцију и естетске захтеве корисника. Реформаторски покрети друге половине XIX в. (arts & crafts, Енглеска) заснивали су свој рад на замисли уједињења теорије д. и праксе, па тако постали почетна окосница развоја д. Његов даљи развој наставља се кроз делатност Дојче Веркбунд када се разграничавају уметнички занати од предмета обликованих за масовну производњу. Почетком XX в. еволуција обликовања и д. била је везана за процесе развоја уметности и архитектуре -- ар нуво, сецесију, арт деко, као и за експерименталне интердисциплинарне авангардне токове -- кубизам, футуризам, конструктивизaм, рационализaм, функционализaм, пластицизам, елементаризам и др.

Важну улогу у новом обликовању предмета која у себи садржи логику нове технологије сједињене с практичном, комерцијалном, интелектуалном и естетском компонентом доба имало је формирање школе Баухаус (1919--1933), где су се сублимирале авангардне идеје тога доба, те за предаваче ангажовале најеминентније личности из света уметности и архитектуре. Разлог оснивања школе била је замисао стварања удружења занатлија-уметника под управом уметника-предавача, са циљем заједничког истраживања примене нових техника, материјала и облика у архитектури, производњи намештаја и употребних предмета. Након затварања школе Баухаус, њени принципи даље су се убрзано развијали у Америци, где крајем 20-их година XX в. долази до издвајања д. као посебне дисциплине која се јасно ставља у службу привреде и учествује у стварању робних марки, поставши незаобилазан инструмент маркетинга. Ускоро се афирмише и посебна професија дизајнера као нераздвојни део културе и економије савременог друштва, који почиње да прати уметничка кретања и променљиве модне токове. Током 50-их година ХХ в. потрошачко друштво фаворизује органски стил да би 60-их били уведени поједностављени облици са препознатљивим сведеним функционално дизајнираним аеродинамичним формама. Седамдесете, осамдесете и деведесете године означене су бурним променама, када се смењују различити правци као одраз политичких, друштвених, економских, технолошких и културних мена, од експерименталних дизајнерских решења, преко поп и хипи културе и експанзије пластичних материјала, преко анти-д., ироније, критике, провокације обликом и бојом, до краја ХХ в. када се осећа силовит прелазак у ново информатичко друштво у којем доминира виртуелни свет компјутера и интернета. Са развојем дигиталних технологија, д. се укључује у опште стратегије и многобројне тактике артикулације идеолошке материјалне сфере приватног и јавног живота, те се афирмише као круцијална техника пројектовања и симулације производње културне и друштвене реалности.

У савременом смислу, у XXI в., као начин уобличења, д. се свуда уплиће и укида границе између различитих дисциплина. Уз основну поделу на графички и индустријски д., постоје и области као што су медијски д., сервис д., д. менаџмента, модни д., д. намештаја, екстеријера и ентеријера у оквиру архитектонских комплекса, сценски д., д. реклама, д. звука, а јављају се и нове области д. као што су: веб д., интерактивни д., информациони д. и др. Све ово указује да дизајнирање више није везано само за уобличење предмета, него је реч о комплексној активности која захтева широк увид и компетентност у многим областима, као и будно праћење савремених развојних токова. Све више д. постаје особена и креативна форма посредовања између различитих потреба и области са тежњом задовољавања социјалних, економских, еколошких, техничких и културних аспеката како би се на основу њих развили нови концепти, услови и предмети за живот и привређивање окренуто будућности.

Д. у Србији у XX в. посебан подстрек добија у периоду након II светског рата. Осим на Факултету примењених уметности у Београду, где су стасавале генерације младих стручњака, д. се афирмисао и у оквиру професионалног Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, УЛУПУДС-а, као и формирањем Дизајн центра у Београду (1972--1982), чији је иницијатор био један од најбољих познавалаца д. код нас -- Мирослав Фрухт. Дизајн центар имао је циљ да афирмише, унапреди, валоризује и укаже на значај феномена д. у савременом потрошачком друштву. Неколико година је деловао у оквиру Завода за економику домаћинства СР Србије, окупљајући најзначајније дизајнере и објављујући часопис Индустријско обликовање, који је 18 година излазио као једино стручно гласило посвећено д. У области индустријског д. у Србији се 60-их и 70-их година истицала дизајнерка Весна Поповић са д. Индустрије пољопривредних машина „Змај" Земун, дизајнер Богољуб Теофановић, оснивач одсека за индустријски д. на ФПУ, који је сарађивао са тада великим компанијама као што су биле ,,Багат", ,,Пионир", ,,Обод", али и многи други дизајнери који су спорадично и појединачно настојали да развију ову област. Општа одлика индустријског д. у Србији је да није било системске политике осмишљавања производње или обликовања појединог производа или бренда, него су домети остваривани у оквиру делатности појединаца. У области графичког д. ситуација је неупоредиво боља и допушта истицање појединачних талената. Ствараоци који су битно допринели визуелној комуникацији и формирању глобалног односа између уметности и индустрије јесу Љубомир Павићевић Фис, који је стварао на свим пољима д., а међу најпознатијим су његова решења за Траншпед или познати бренд Кокта, као и Слободан Машић, који је радио плакате за БИТЕФ у једном важном историјском периоду. У области графичког д. делују и многобројни други појединци који воде упорну борбу за ову област.

ЛИТЕРАТУРА: H. Read, Art and Industry, Bloomington 1961; M. Фрухт, Индустријски дизајн, Бг 1976; N. Pevsner, Pioneers of the Modern Movement: from William Morris to Walter Gropius, Harmondsworth 1977; Ј. Денегри, Дизајн и култура, Бг 1980; Ш. Фиел, П. Фиел, Дизајн 20. века, Бг 2006; Р. Хембри, Комплетан графички дизајн, Бг 2008; Р. Милосављевић, Дизајн центар у Београду, Бг 2016.

Д. Милашиновић Марић