ДРВОСТРУГАРСТВО

ДРВОСТРУГАРСТВО, занимање које подразумева сложено знање о правилном обрађивању дрвета. Сврстава се у врсту индустријског занатства, али му претходи и одређен облик занатске делатности у прединдустријској епохи. О важности занатства у прошлости, па и у оквиру привреде оновремене Србије, довољно говори податак да то време у области производње и рада припада тзв. занатској епохи, познатој и као епоха алата, односно, прединдустријском или аграрном добу, дугом хронолошком периоду, који траје све до ХVIII в., тачније до индустријске револуције, када се са ручног рада прелази на рад машина. Индустријска обрада дрвета на простору Србије започета је још крајем ХIХ в. У другој половини ХХ в. д. је припадало занатској делатности за које су се млади обучавали кроз школовање (школе учиника у привреди). Било да је реч о ранијем историјском периоду или савременом, радници морају да кроз одговарајуће обуке савладају вештине познавања дрвета и врсте алата, а касније машина којима се дрво обрађује. Д. се углавном развија у пределима где се довози и сече дрвена грађа, мада може да буде и било које географско подручје које поседује одговарајуће обучене људе. У југозападном и западном делу Србије д. је било посебно развијено. Тако је нпр. на данашњем подручју НП „Копаоник" прву турбинску стругару подигао Божа Јеличић 1903. Била је изграђена на води, а служила је за прераду дрвене грађе намењене изради шарених сандука. Касније су израђиване и полупрерађевине и прерађене даске, летве, штафне, грађевински материјал за кровне конструкције. Било је и стругара поточара: на Барској реци, у селу Лисина, Дренској реци, Велештици, Јошаници и на Гобељској реци. На данашњем подручју НП „Тара" у условима повећане потребе за дрвеном грађом јапијом и почецима њеног извоза у Аустрију, 1856. долази до подизања прве стругаре поточаре на Алушком потоку. Стругара је била у власништву браће Борисава и Велисава Пантелића из засеока Алуга. Касније је ова стругара премештена на реку Дервенту на Сердаљци да би коначно страдала у пожару 1914. До 1882. расте број стругара поточара. На Дервенти било их је пет, једна на Јагоштанском потоку, четири на Врелу у Перућцу, једна на реци Рачи. Две стругаре налазиле су се у поседу манастира Рача. Иако мале механичке снаге, са једном или две тестере у дрвеном, ретко и гвозденом, раму, при чему су само две имале кружни циркулар за крајчење даске, ове стругаре су имале изузетан значај за ондашње становништво. Оне су убрзале и олакшале процес обраде дрвета али и поспешиле трговину даском у целој Србији. Појавом парних стругара значај поточара постепено опада да би након II светског рата у потпуности нестале. Након доношења Закона о шумама из 1891. Министарство народне привреде објављује лицитације на којима продаје шуму на Тари. Први велики закупац који долази на Тару био је београдски трговац Душан Сиротановић 1893. Деценију касније (1902) као закупац појављује се Прометна банка из Београда, која са Д. Сиротановићем дели подручје Таре у два експлоатациона рејона. У новије доба у Србији постоји низ предузетника који обрађују дрво машинским путем са циљем израде намештаја, разних облога, као и разних других потреба.

ЛИТЕРАТУРА: Техничка енциклопедија, 3, Зг 1959; Д. Т. Ђорђевић, Рашка и околина, Рашка 1987; Група аутора, „Копаоник", „Тара", у: Лексикон националних паркова, Бг 2015.

В. Марјановић