ДЕМОНОЛОШКО ПРЕДАЊЕ

ДЕМОНОЛОШКО ПРЕДАЊЕ (митолошко предање), прозне усмене творевине које, по Вуковој одредници, обухватају ,,вјеровање ствари којијех нема", а интернационално су распрострањене и локализоване. Ове форме настају у покушају да се кроз противречности разрешавају универзални човекови страхови и тежње да се објасне личне и колективне трагедије (епидемије, болести, непогоде итд.). Стабилност представа о демонима испољава се на више нивоа, нарочито у просторно-временским оквирима појављивања нечисте силе (глуво доба ноћи; шума, обала, раскрсница, воденица, гробље, гумно), али и кроз подразумевање ,,биографије" оностраног бића. Контраст између човека и демонa активира више опозиција: светло/тама, сигурно/опасно, чисто/нечисто, отворено/затворено. Као вид антипонашања појединим демонима приписана је похотљивост (вампир, змај, вила, вештицa, ,,конкретизоване" демонске жене -- Црна краљица, Јерина). За човека је погубан сваки сусрет два света, нехотичан или намеран, јер нечисте силе жртвама наносе душевна и физичка оштећења. Да би се благовремено откриле опасности, радња се може подредити опису демона и/или заштитних магијских радњи. Веродостојност казивања појачава се: позивањем на материјалне доказе доживљаја/догађаја, лично искуство, ауторитет предака и схватање целог колектива (приповиједа се; народ наш мисли; Срби кажу). У Вуковим записима се и пословицом (вјештица, вукодлак, вједогоња, суђење, куга, хаждаха) потврђује однос заједнице према оформљеним представама. Поштовање обредно-религијских правила један је од предуслова спречавања човекове трансформације у демона. Нарочито су значајни обреди иницијације, као граничне ситуације, на шта указују ,,чувања" породиље, новорођенчета и мртваца. Уз уважавање етичког и обредног кодекса, заштиту пружају: магија, одређено биље (бели лук, глог, тамјан), амајлија, запис, басма, молитва, а некада су смишљане компликоване радње као утук против оностраног. Најједноставнији вид одбране је избегавање именовања (призивања) демона и склапање духовног сродства (кума--куга). Човек их уништава или им одузима моћ угрожавања тела (скривање крила и окриља, спаљивање, пробадање, излагање сунчевој светлости). Разноврсност представа открива и ужа класификација: демони природе (шумски и водени духови, виле; атмосферских појава -- герман, ала, змај); судбине (суђенице, Усуд); болести (бабице, милоснице, чума); домаћи демони (кућна змија, таласон, домаћи услужни дух); демони настали од људи и људи демонских особина (некрштенци, вампири, живи вампир, вештица, мора, ветровњак); остали демони (тодорци, осења, караконџула).

Флексибилност д. п. потврђују обраде многобројних мотива и разноликост форме. Једноставна констатација је елементарни облик казивања о демону, веровање се такође конкретизује као драматична ситуација, а може се успоставити и склоп од више епизода. На основу емотивног ангажовања и статуса приповедача, разликују се меморате (у првом лицу једнине саопштено лично искуство) од фабулата (развијање распрострањеног веровања). Током изучавања д. п. су махом представљана као етнографска грађа (уз додатне обраде записа), али и као део усмене књижевности. Поред функције коју имају у традицији, указано је на њихову поетику: сажетост, фрагментарност, склоност према необичном, емотивни растрзан тон, недовршеност, доказивање истинитости, осцилације између фикције и фактографије, прожимања са свим усменим облицима. Фокусирана на једну ситуацију и последице контакта светова, д. п. су отворена према ,,тумачењу" прошлости и садашњости. Веровања ,,уводе" поједина митска бића и у културноисторијска предања, као подлогу епских биографија или тумачење настанка облика рељефа, постанка (и нестајања) насеља, сакралних објеката, становништва и породица.

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, Етнографски списи, Бг 1969: M. Бошковић Стули, Усмена књижевност као умјетност ријечи, Зг 1975; С. Зечевић, Митска бића српских предања, Бг 1981; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; З. Карановић, „Универзалне димензије предања као категорије усмене прозе", Поља, 1987, 33, 340; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из Лесковачке области, Бг 1988; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; Н. Милошевић Ђорђевић, Од бајке до изреке, Бг 2000; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (прир.), Словенска митологија, Бг 2001; Д. Ајдачић, Прилози проучавању фолклора балканских Словена, Бг 2004; С. Марковић (прир.), Приповетке и предања из Левча, Бг--Кг 2004; С. Самарџија, Облици усмене прозе, Бг 2011.

С. Д. Самарџија