ДОМОВИ ПИОНИРА

ДОМОВИ ПИОНИРА, поливалентне културно-образовне установе намењене деци узраста 7--15 година, осниване 60-их година XX в. у склопу идеологије југословенског социјализма. Први д. п. почели су са радом 1946. на иницијативу Народне омладине као места која ученицима омогућавају да слободно време испуне креативним ваннаставним активностима. Оснивани су у многим градовима Југославије, а у Београду и Загребу подигнути су пионирски градови. Све до 60-их година деловали су без јасног плана програмских активности, уз значајне тешкоће с финансирањем, набавком опреме, проналажењем стручног особља и радним временом. Након тога уследило је озбиљније промишљање концепције д. п. да би 1966. били дефинисани као део друштвеног васпитно-образовног система и допуна васпитног деловања школе у складу са савременим потребама деце за удруживањем и друштвеном активношћу.

Посебан подстицај развоју д. п. био је Указ председника Републике Јосипа Броза Тита (1967) којим је Савез пионира Југославије одликован Орденом братства и јединства са златним венцем поводом 25. годишњице оснивања. Након тог признања у југословенском друштву почиње да се посвећује већа пажња д. п. Њихове активности биле су организоване око три најзначајнија догађаја: Дана Републике, Дана младости и Дана дечје радости. Прва два била су повезана са чланством у пионирској, а потом омладинској организацији у коју су се деца учлањивала у склопу обележавања два државна празника. На дан рођења доживотног председника Јосипа Броза Тита Титови пионири учествовали су у пионирским слетовима. На ове догађаје надовезивао се трећи кључни празник, Дан дечје радости. Најпознатију манифестацију у духу овог празника осмислила је 1968. Редакција „Сусрети четвртком" тадашњег Дома пионира у Београду, а данашњег Дечјег културног центра, која је покренула иницијативу код надлежних органа града Београда да се организује међународна дечја манифестација под називом „Радост Европе". Kao сећање на децу која су учествовала у II светском рату, 1964. почела је изградња Меморијалног комплекса „Бошко Буха" код Пријепоља на месту на којем је погинуо најмлађи носилац Ордена народног хероја. У саставу комплекса налазе се Дом културе, Дом пионира и омладине и Спомен-дом. Изграђен је од пионирског динара који су слала деца из СФРЈ, а коришћен је за рекреативну наставу, школу у природи, летовање, зимовање, креативне и стваралачке активности деце. Меморијални комплекс је 1986. добио статус непокретног културног добра од изузетног значаја.

Иако је пионирски покрет био масован и свеприсутан у свим југословенским републикама, мало је научноистраживачких студија које проучавају ову друштвену појаву. О југословенским пионирима има мало научних монографских студија, али о појединим сегментима пионирског статуса и политизације детињства у социјалистичкој Југославији постоје радови хрватских, српских, словеначких и босанскохерцеговачких аутора објављени у научној периодици и зборницима. Многоројни су наслови објављени у окриљу организација за бригу о деци, нпр. јубиларне монографије објављене 70-их и 80-их година у Београду и Љубљани. Научни приступ теми започиње Мирослава Малешевић чланком „Пријем у пионирску организацију" (Зборник Етнографског музеја у Београду, 1984, 48), у којем је из етнографског угла разматрала обред ритуалног примања. Након 2000. феномен идеолошке индоктринације и култа владара у васпитању деце, у зборнику радова Девијације и промашаји (Зг--Пула 2006), проучавају историчари Радина Вучетић и Оливера Милосављевић, а антрополог Илдико Ердеи пише о транзицији од пионира до потрошача у касном социјализму.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Чале Фелдман, И. Прица (ур.), Девијације и промашаји. Етнографија домаћег социјализма, Зг--Пула 2006; И. Дуда, Данас када постајем пионир, дјетињство и идеологија југославенскога социјализма, Зг 2015.

В. Ђукић