Прескочи до главног садржаја

ДРОБЊАКОВИЋ, Боривоје

ДРОБЊАКОВИЋ, Боривоје, етнолог, кустос, универзитетски професор (Крагујевац, 17. VIII 1890 -- Београд, 7. II 1961). Дипломирао је 1913. у Београду на Филозофском факултету, на групи Антропогеографија, етнологија са етнографијом, археологија и народна историја. Академик и један од најзначајнијих етнолога у првој половини XX в. Наставничку каријеру започео је у Крагујевачкој гимназији. Са српском војском прешао у Албанију 1915, одакле је распоређен у Француску, где је предавао српским ђацима (1915--1919). Затим се враћа у Крагујевачку гимназију, где је радио до 1920, када прелази у Трећу и Четврту мушку гимназију у Београду. Исте године започео је и рад у Етнографском музеју, у којем је радио на месту кустоса, сталног кустоса (1925), а потом и директора (1927--1950). Године 1948. изабран је за хонораног професора Музеологије, коју је и установио, и предмет Етнологија народа Југославије на ФФ, а 1950. изабран је за редовног професора. Био је на челу Катедре за етнологију (1950--1960). Образовао је генерације младих етнолога и музеалаца, а за потребе квалитетније наставе написао и уџбеник Етнологија народа Југославије (Бг 1960). Значајан допринос Д. огледа се у три дисциплине: антропогеографији, етнологији и музеологији. У свакој од њих постигао је значајне резултате, објавио три монографије и више од 70 радова. Антропогеографска истраживања обављао је под утицајем свог учитеља Јована Цвијића, те је у тој области и докторирао са тезом Јасеница: антропогеографска испитивања (Бг 1923). Дела Смедеревско Подунавље и Јасеница (Бг 1925) и Космај (Бг 1930) Српска краљевска академија наградила је као свеобухватне монографије у којима су систематски описане и приказане географске карактеристике, порекло становништва, насеља, привреда и саобраћај. Д. научни и музеолошки рад посебно је значајан за развој домаће етнологије. Превасходно оријентисан на теренска истраживања, истражио је низ важних етнолошких тема. У области народне материјалне културе међу најзначајнијим радовима су: Воденице на Дрини и њеним притокама (Бг 1933), Риболов на Дрини (Бг 1934), Маслињаци и прерада маслина на Луштици и Боки которској, Саобраћај на Дрини (Бг 1934), Пиротски лончари у Боки которској (Бг 1936), Путевима наше земље (Бг 1952) и др. Вредни помена су и његови описи космајских народних ношњи, ћилимарства, народног уметничког украшавања преслица, гуслара на Златибору, традиционалног украшавања народних врата и таваница. Бавећи се фолклором, народним обичајима и веровањима, обрадио је обичај прилагања свећа црквама на Велики петак, писао је о свадбеним обичајима код православних Срба у околини манастира Тавна у Босни, о бајањима против змијског уједа, заштити од невремена. Своје искуство теренског истраживача, а у складу са потребама времена у којем је истраживао, преточио је и у две свеске упутстава које су користили други истраживачи у сакупљању грађе о риболову и о покућству. Д. се и међу првима бавио историјом етнологије објавивши хронолошки преглед српске етнографије од Вука Караџића до прве половине XX в. Први је изложио идеју о „музејима под ведрим небом" по угледу на музеје у скандинавским земљама. Као хроничар свога времена писао је и о научницима који су допринели развоју етнолошке науке, о свом учитељу Јовану Цвијићу. Саставио је и биографије и библиографије Тихомира Ђорђевића и Јована Ердељановића. Превео је на српски језик 1922. прву књигу Ј. Цвијића Балканско полуострво и јужнословенске земље, док је другу књигу превео у сарадњи са Ј. Ердељановићем 1931.

Тридесетогодишњи ангажман у Етнографском музеју, као кустоса и директора, обележио је његов прегалачки рад на обнављању ратом девастиране установе, на реорганизацији целокупне музејске праксе, формирању новог инвентара и каталога музејских предмета са територије целе Југославије. Под његовим руководством Етнографски музеј постао је познат и по међународним изложбама у Паризу (1928), Барселони и Женеви (1929), као и изложбама у многим европским градовима са поставком Уметност народа Југославије. Домаћа публика имала је прилику да види три значајне изложбе: Вуков крај, Изложба ћилимарства и Сликари етнографи у XIX вeку. Заједно са Митром Влаховићем 1926. покренуо је часопис Гласник Етнографског музеја у Београду и до почетка II светског рата уредио је 15 бројева. Д. је био и дописни члан Словенског института у Прагу од 1934, дописни члан САНУ од 1955, председник Музејског савета ФНРЈ, Југословенске комисије за УНЕСКО и председник ИКОМ-а. Оснивач је Етнолошког друштва Југославије, први и доживотни председник. Управљао је најзначајнијим установима као што су Етнографски музеј, Катедра за етнологију на ФФ и три пута је био декан ФФ. Од 1957. био је и директор Етнографског института САНУ. Године 1981. установљена је награда „Боривоје Дробњаковић" коју додељује Етногографски музеј за животно дело истакнутих етнолога, као и за најбољи дипломски/мастер и магистарски рад студената етнологије.

ДЕЛА: „Варошице у Јасеници", ГГД, 1921, 6; „Ношња у Космају", ГЕМ, 1928, 3; „Српска етнографија од Вука Караџића до данас", Музеји, 1948, 1; „Музеји под ведрим небом", ЗЕМБ, 1953.

ЛИТЕРАТУРА: П. Влаховић, Писци наше етнологије и антропологије, Бг 1987; М. Јовановић, „Професор др Боривоје М. Дробњаковић", ГЕИ, 1997, 46; Д. Петровић, „Музејске године Боривоја Дробњаковића", ГЕМ, 2011, 75.

Л. Б. Радуловић