ДИКИЦЕ

ДИКИЦЕ, кратке лирске љубавне песме у десетерачком стиху које су се певале у Војводини и Славонији током XIX в. Вук Караџић их у првој књизи Српских народних пјесама (1841) објављује међу „Пјесмама бачванским нашега времена", напомињући (уз песму бр. 766) да се при њиховом извођењу у Бачкој додаје после друге стопе реч „дикице", као нпр..: „Валио се, дикице,/ Валио се Апићеви Паја". Дакле, назив добијају према устаљеном припеву „дикице", који потиче од речи „дика" (драги/вољени), будући да је у њима најчешће опевана љубав девојке и момка: „Купићу ти, дикице, сукњу од паргала;/ И кецељу, дикице, дебелога веза". Такав припев има пре свега мелодијску функцију и разликује се од стихова саме песме, а најчешће нема никакве садржајне везе са њеним текстом. Касније су стекле назив бачванске/бачке песме јер је највећи број примера забележен у Бачкој, у којој су неговане као основни облик усмене лирике и одакле су се преносиле и у остале крајеве. То су песме о једном љубавном тренутку, са једном поруком и одређеним песничким односом према лирском збивању, без обзира на њихову дужину, односно број стихова (може бити од 3 до 20 стихова). У каснијем процесу разграђивања ових песама на стиховане дистихе (крајем XIX и почетком XX в.) развија се бећарац.

ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, „Дикице или бачванске песме", ПКЈИФ, 1970, 36, 1--2; М. Лесковац, Бећарац, Н. Сад 1979.

Ј. Јокић