ДАПЧЕВИЋ, Владимир Владо

ДАПЧЕВИЋ, Владимир Владо, револуционар, политичар (Љуботињ код Цетиња, 14. VI 1917 -- Београд, 12. VII 2001). Као гимназијалац 1933. постаје члан СКОЈ-а, а исте године је, због ширења комунистичких идеја, први пут ухапшен. У КПЈ је примљен 1934. Због комунистичке активности искључен је из свих школа у Краљевини Југославији. Тек 1939. добија дозволу да полаже матуру у Котору и исте године уписује се на Технички факултет у Београду. На почетку Априлског рата 1941. пребацио се у Црну Гору и активно учествовао у Тринаестојулском устанку. У јесен 1941. успротивио се директиви КПЈ о враћању одређеног броја бораца кућама, због чега је искључен из њеног чланства. Заједно са борцима Ловћенског батаљона учествовао је у формирању Прве пролетерске бригаде. После Игманског марша и доласка у Фочу почетком 1942. поново је примљен у КПЈ и постављен за политичког комесара Дринског добровољачког одреда. Средином 1942. постављен је за командира чете у Првој пролетерској бригади, али је због критичких иступа поново искључен из Партије. Учествовао је у борбама на Неретви и Сутјесци, након којих је поново примљен у КПЈ и постављен за политичког комесара Седме крајишке бригаде. За политичког комесара Официрске школе при Врховном штабу постављен је 1944, а затим за комесара Десете крајишке дивизије. После рата је именован за наставника на Вишој партијској школи, а 1947. за начелника Управе Југословенске армије за агитацију и пропаганду. Прихватајући Резолуцију Информбироа, покушао је да побегне из земље с генералима Арсом Јовановићем и Бранком Петричевићем. Успевши да побегне од потере, краће време се крио у Београду, да би при поновном покушају бекства преко мађарске границе био ухапшен. Осуђен је на двадесетогодишњу робију, али је у логорима Стара Градишка, Билећа и Голи оток био 1950--1956. Због претње новим хапшењем 1958. пребегао је у Албанију, а албанске власти су га пребациле у Совјетски Савез. После 22. конгреса Комунистичке партије Совјетског Савеза подржао је став албанских и кинеских комуниста у сукобу са КПСС-ом. Живећи у Одеси током 1964. и 1965, радио је на докторској тези о историји југословенског радничког покрета. СССР напушта 1965. и одлази у западну Европу. Белгија му је 1969. одобрила стални боравак. Сарадњом југословенске и румунске полиције ухапшен је 1975. у Букурешту. У Југославији је осуђен на смрт, али му је казна замењена за 20 година затвора. Јуна 1988. пуштен је из затвора и протеран из Југославије. По укидању забране повратка, септембра 1990. вратио се у СФРЈ. Рехабилитован је 1991.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Марковић, Истина о Голом отоку, Бг 1987; С. Ћурувија, Ја, ибеовац Владо Дапчевић, Бг 1990; И. Матовић, Војсковођа с ореолом мученика, Бг 2001.

А. Животић