ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геда

ДУНЂЕРСКИ, Гедеон Геда, велепоседник, индустријалац, правник (Србобран, 1. II 1875 -- Будимпешта, 12. VII 1939). Основну школу завршио је у Србобрану, матурирао је у српској гимназији у Новом Саду, а потом је уписао студије права. Докторирао је у Будимпешти у 21. години да би потом као равноправни ортак с оцем управљао целокупном породичном имовином. Био је најимућнији земљопоседник у Србобрану, а посед му се простирао у општинама Србобран, Бачко Градиште, Бачка Паланка, Нови Сад, Бегеч, Гложан и Чиб (данашње Челарево). Имао је неколико спахилука са замковима, парковима и ловиштима, неколико фабрика, хотел „Краљица Марија" у Н. Саду, био је у управним одборима више банака итд. Поседовао је пиваре у Челареву и Зрењанину, кудељару у Челареву, две фабрике шпиритуса -- у Србобрану и Челареву, парни млин и фабрику уља у Србобрану, као и више индустријских предузећа у Н. Саду. У Челареву је подигао ергелу за узгој пунокрвних и полукрвних коња. Бавио се и напредним сточарством гајећи говеда, свиње и овце. По завршетку I светског рата окупљао је око себе младе српске интелектуалце и упућивао их на рад у организовању националног живота у ослобођеној Војводини. Путовао је у Енглеску да би проучио мелиорациону делатност, а нарочито дренажу. Схватајући хидротехничке проблеме и методе, а знајући од каквог су значаја задружни објекти, насипи и канали, као иницијатор, оснивач и организатор чипско-бегејске водне задруге, Д. је у целој земљи организовао водне задруге у централне одборе и позивао је на сарадњу многе младе инжењере. Захваљујући томе успео је да спасе жетву 1919, те је изабран за председника Савеза водних задруга и дугогодишњег председника Централног одбора за водне задруге. Управо његовом иницијативом водне задруге и хидротехничка служба прве су биле потпуно национализоване. Учествовао је у организовању привредних институција и у стварању централних привредних установа, као што су Народна банка, Српска банка или Јадранско-подунавска банка. Као један од оснивача налазио се на положају председника управног одбора Новосадске продуктне и ефектне берзе од оснивања до смрти и на месту председника управног одбора фабрике шећера а. д. „Бачка" у Новом Врбасу. Био је члан управног одбора многих значајних државних институција и фабрика: Народне банке Краљевине СХС, Српске банке д. д. у Загребу, филијале у Будимпешти, „Камендин" д. д. за производњу серума у Н. Саду, текстилне фабрике „Коста Илић и синови" а. д. и творнице конзерви „Кулпин" д. д. у Н. Саду. Био је сувласник фабрике војних авиона „Икарус" (1926--1933), те оснивач и сувласник сa 50% капитала фабрике авионских мотора у Раковици. Активно је учествовао у верском животу (члан Патријаршијског савета), а нарочито у културном животу (поред осталог, био је подначелник Друштва за Српско народно позориште од 1905). Као председник Матице српске (1911--1920) у време када јој је било најтеже, знањем, интензивним радом и енергичним иступањем успео је да среди њене злоупотребама уздрмане финансије и да својим угледом отклони припреману интервенцију мађарских власти. За време његовог мандата завршена је зграда Трандафилкиног сиротишта, задужбине Марије Трандафил, чија је изградња била обустављена због великих проблема с предузимачима. Захваљујући његовом ангажовању и одлучности током I светског рата спасен је значајан део Матичине имовине, као и фондације којима је она руковала, а које су мађарске власти намеравале да претворе у ратне зајмове. После рата, пре свега захваљујући његовом утицају, a с обзиром на хумани задатак фондација, донета је одлука да земља која је била део задужбина под управом Матице српске не потпадне под удар аграрне реформе. Под његовим председништвом израђен је нови нацрт устава Матице српске. Још као веома млад био је члан административног одбора Бачке жупаније, а од 1910. као представник Бачко-бодрошке жупаније постао je стални члан пештанског парламента, у којем је одлучно бранио српске интересе и то нарочито интересе Срба у Угарској. Био је посланик у Угарском сабору на листи Странке рада Иштвана Тисе (тзв. мункашке странке) и носилац титуле витеза ц. и кр. ордена Фрање Јосифа и лични пријатељ многих мађарских министара и великодостојника. Биран је за члана градског представништва Н. Сада од 1914. до 1918. После рата изабран је за народног посланика у Бачкопаланачком срезу 1931, али је после краћег времена поднео оставку како би се потпуно посветио привредној делатности. Као и већина чланова породице Дунђерски, био је у блиским везама с Двором у Београду. Матици српској и Српском народном позоришту у Н. Саду оставио је значајне легате. За национални, културни и привредни рад одликован је многим орденима.

ЛИТЕРАТУРА: А. Станојловић, Петровград / Велики Бечкерек, Петровград 1938; Време, 13. VII 1939; Политика, 13, 14. VII 1939; Д. Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века (Историја насеља и становништва), Бг 1952; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, Н. Сад 1956; С. Мезеи, „Стање и почетни развитак индустрије Војводине после Првог светског рата", ЗМСДН, 1961, 28; А. Лебл, Политички лик Васе Стајића, Бг 1963; Н. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизација у Бачкој 1918--1941, Н. Сад 1968; В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској, Н. Сад 1980; Б. Радовановић, 110 година Народне банке: 1884--1994, Бг 1994; Н. Л. Гаћеша, „Српске новчане установе у другој половини XIX и почетком XX века у Хрватској и Славонији", Зборник о Србима у Хрватској, 4, Бг 1999; Ж. Милисавац, Историја Матице српске, III, Н. Сад 2000.

П. В. Крестић