ДВОРСКЕ ШКОЛЕ

ДВОРСКЕ ШКОЛЕ, школе при дворовима које су оснивали владари за своју децу, децу племића и дворана, а у којима су углавном изучаване дисциплине тривијума и квадријума (septem artes liberales). Д. ш. спадају међу најстарије школе, а постојале су већ две и по хиљаде година п.н.е., у доба старог египатског краљевства. Често су ове школе биле и отворенијег типа, тј. нису биле намењене само за децу владара него и за децу из оних слојева који су били блиски дворовима (нпр. у ери „новог краљевства" у Египту постојала је висока школа у којој су се образовали свештеници, војници, архитекте и лекари).

Подаци о дворском васпитању Немањића забележени су и пре појаве институционалног, односно училишног (школског) васпитања на дворовима и у породицама великаша. Оно је било организовано у оквиру свакодневног живота, а уз ангажовање калуђера, писара или неких других писмених и школованих људи. Животописац Немањин наводи следеће чињенице: „и поврати се на престо свој и роди синове и ћери, просвети их божанственим крштењем и светим књигама и научи их благим обичајима и васпита их у сваком благоверију и чистоти, страху божијем и смирености". Ефекти овог дворског још недовољно институционализованог васпитања виде се и у томе што је Стефан читао и писао не само на српском него и на грчком језику, а млади Растко, касније Свети Сава, предњачио у својој учености у читавом српском народу. То што је васпитање старије од школе не значи да оно у погодним условима није имало добре организационе форме и ефекте. И у савременом свету поједини друштвени слојеви организују квалитетно образовање и васпитање своје деце ван државних школа и школских институција уопште.

Поред термина д. ш. срећемо и назив придворска школа за властелинску децу на дворовима*,* Стефана Немање и Уроша, а по угледу на византијске школе. Најпознатија придворска школа из тог доба је свакако она коју је организовала и издржавала Јелена Анжујска, жена краља Стефана Уроша I Великог и мајка краљева Драгутина и Милутина. Према опису архиепископа Данила II „не само да се бринула за једину душу своју но и удовицама и сиротима и ништима и свима који требају небројено богатство земаљског царства свога нештедимице раздаваше, да су се сви око ње дивили таквој врлини и богољубљу њезину. И није само овим била задовољна, но овоме додаде још и другу врлину. Заповеди у целој својој области сабирати ћери сиротих родитеља и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве". Јелена Анжујска је била веома образована и омиљена у народу. Њеним ангажовањем подигнут је дворац Брњаци, у којем је радило то девојачко училиште (1276), а Српска православна црква ју је прогласила за светицу. Такође, на двору деспота Стефана Лазаревића, у Београду, радила је д. ш., која је била део ширег образовног и преписивачког центра. Поред д. ш., постојале су и друге школе у које су одлазили младићи из властеоског слоја да изуче књигу. То се види из житија архиепископа Данила II, који је и сам похађао једну такву школу. У овим школама учитељи су били световна лица.

Током обнављања српске државности у првој половини XIX в. елементарне одлике д. ш. могле су се приметити и кроз ангажовање кнеза Милоша Обреновића да својој деци обезбеди учитеље и квалитетније васпитање (Црнућа, Пожаревац, Крагујевац, Београд). Исти учитељ који је учио Карађорђевог сина Алексу био је ангажован и у кући кнеза Милоша. У Пожаревцу је изграђен и посебан „коначић" (1826) за становање будућих кнежева Милана и Михаила, али ће уз њих учитељ учити и другу децу. У „дворској школи" су били ангажовани као учитељи Аврам Гашпаревић, Димитрије Давидовић, Ђорђе Зорић, Петар Теодоровић и Константин Ранос. У Крагујевцу је школу организовао њихов вероватно најспособнији учитељ Димитрије Исаиловић, из чијег ће се рада касније развити и Прва српска гимназија (1834, 1836). У Београду је кнегиња Љубица бринула за благодејаније (стан и храну) веће групе ђака виђенијих српских вођа и чиновника, а касније је појам „благодејанац" коришћен за све државне питомце који су се школовали у иностранству.

Н. Трнавац

Кнез Александар Карађорђевић планирао је да за свог шестогодишњег сина Петра пронађе учитеља. За ту дужност понудио се књижевник Матија Бан, који је само кратко био кнежевићев „васпитатељ". Према препоруци Павла Шафарика, Јана Палацког и Фрање Ригера, за васпитача је одабран Чех др Виљем Габлер, који је у Београд стигао у августу 1852. Са њим је кнежевић учио читање, писање и рачунање. Габлер је касније писао да је кнежевић добар православац и да показује „особито осећање народне гордости". Без обзира на добре резултате, др Габлер је отпуштен „на један заиста неделикатан начин" у лето 1854, вероватно под утицајем аустријског конзула у Београду. Те године је Петар привео крају основно образовање и постао ђак Прве београдске гимназије у којој је завршио прва четири разреда (1854--1858), а додатна знања је стицао на двору. Надзор над његовим школовањем поверен је директору Гимназије Луки Павловићу, а предавали су му: архимандрит Евгеније, Александар Чварковић, Јован Илић, Никола Панић, Карло Арен, Антоније Шулц и Јован Дерок. Док је Петар гимназијске разреде савладавао с одличним успехом и владањем, трајала је потрага за његовим новим васпитачем. Од лета 1857. васпитање Петра и Андреје поверено је Словаку Људевиту Подхорском, кога су препоручили Франц Миклошич и Вук Стефановић Караџић. По завршетку четвртог разреда гимназије Петар и Андреја наставили су школовање у Швајцарској. Тек што су се сместили у завод Венел-Оливије у Женеви, стигла је вест да је њихов отац збачен с трона у Србији. Кнежевић Петар је 1861. школовање наставио на колеџу Сен-Барб у Паризу, а 1862. уписао се на војну академију у Сен-Сиру.

Као прворођени син кнеза Милана Обреновића и први нововековни српски владар који је рођењем постао престолонаследник, Александар Обреновић је у најранијем детињству имао гувернанту Францускињу, па је убрзо после српског проговорио и француски језик. Читање и писање на матерњем језику учио је од дворског доктора и васпитача Лазара Докића. Када је 1883. отпочео с основним образовањем, српски језик, рачунање и земљопис предавао му је Стеван Д. Поповић, енглески језик Љубомир Недић, а имао је и часове јахања. Предавања су трајала четири сата дневно, а када је навршио десет година уведене су му и вечерње активности (обнова градива и припрема за наредне лекције). Учио је религију и природну историју, а Јован Ђорђевић му је предавао латински језик и географију. Пошто су му се родитељи раздвојили, током 1887. и 1888. путовао је с мајком Наталијом, успут настављајући школовање. Током боравка на Јалти др Докић и Ј. Ђорђевић су му предавали све предмете осим језика, у Бадену је учио немачки, француски, латински и енглески језик од тројице тамошњих професора, у Фиренци му је С. Поповић предавао религију, рачунање, географију, немачки и српски језик, док је у Визбадену учио музику и цртање. У лето 1888. одвојен је од мајке и враћен у Србију, а марта 1889. краљ Милан је абдицирао и оставио му престо. Пошто још није био пунолетан, вршење краљевске власти је прешло на Намесништво. Од 1888. до 1891. стицао је класично гимназијско образовање, а предавали су му: архимандрит Фирмилијан (Дражић), Сава Урошевић, Алфонс Дезире Магру, Херман Резнер, капетан Јован Павловић, Александар Машин, Јосиф Свобода, Ђорђе Вујић, Љубомир Ковачевић, Стеван Ловчевић и Дамјан Влајић. Када је др Докић постао председник Државног савета, за новог краљевог гувернера у септембру 1890. именован је потпуковник Јован Мишковић који је наредне скоро три године био надређен свим краљевим наставницима -- контролисао је наставни процес, планове и програме и постављао задатке. По завршетку гимназијског школовања 1891, краљ је, „према задатку Његовог Величанства и у државном интересу" наставио школовање по универзитетском курсу. Предавали су му професори са Велике школе, академици и књижевници попут Јована Бошковића, Петра Ђорђевића, Андре Ђорђевића, Глигорија Гершића, архимандрита Нићифора (Дучића), Светомира Николајевића, Николе Крстића, Гргура Миловановића и Михаила Вујића. Како би га подучавао дипломатској историји држава, из Француске је стигао историчар Албер Мале. Међутим, краљево даље школовање је прекинуто априла 1893. када се прогласио пунолетним и преузео краљевску власт у своје руке.

Синови Петра Карађорђевића Ђорђе и Александар од 1894. живели су у Женеви и похађали грађанску школу са својим вршњацима. Године 1899. настављају школовање у Русији -- Ђорђе у Кадетском корпусу цара Александра II, а Александар у правној школи Правоведеније у Петрограду. Пошто је изабран за новог краља Србије 1903, Петар Карађорђевић је сматрао да принчеви Ђорђе и Александар треба да се школују у земљи. Престолонаследник Ђорђе је на двору учио правне и војне науке, а предавали су му официри и професори факултета, међу којима и математичар Михаило Петровић. За Ђорђевог гувернера је одређен француски мајор Левасер који је у Београду остао до јесени 1905. За новог гувернера одређен је потпуковник Петар Пешић. Од јануара 1904. Александар је био на часовима математике, природних наука, српског језика, историје Срба, војних вежби, а учен је јахању и борењу. Предавали су му: Момчило Иванић, Љубомир Давидовић, Јован М. Јовановић, Марко Цемовић и Живко Павловић. Маја 1904. за његовог гувернера постављен је правник и историчар Лујо Војновић, којем је било поверено краљевићево генерално васпитање ума и срца, а бирао је учитеље који су недељно подносили извештаје. Због неслагања са краљевићем, Војновић је у септембру 1905. напустио тај положај. Убрзо након тога, Александар је поново отишао у Русију где је примљен у престижни Пажевски корпус у којем су војне науке учила само деца из царске и кнежевских породица, као и деца државних и војних функционера. Иако је Пажевски корпус био интернатског типа, за Александра је направљен изузетак, па је он смештен у једној од соба у Зимском дворцу. Упркос свим привилегијама, није му одговарала хладна и влажна клима у Петрограду. Процењено је да би даљи боравак у руској престоници био опасан по његово здравље, па је враћен у Београд. Планирано је да он настави школовање тако што ће наставу имати у Београду, а редовне испите полагати у Петрограду. Српска влада је зато ангажовала руског наставника пуковника Николаја Суљменова, који је у јесен 1907. стигао у Београд. Александрово даље школовање је прекинуто у марту 1909. када је, уместо брата Ђорђа, проглашен за престолонаследника. Иако је све до избијања балканских ратова похађао предавања из историје и дипломатије, његово образовање остало је непотпуно.

Школовање Александровог сина престолонаследника Петра II Карађорђевића отпочело је у његовој шестој години (1929). Његов први учитељ је био професор Тихомир Костић који је свакодневно долазио до тек изграђеног краљевског двора на Дедињу и престолонаследника подучавао математици, читању, писању, географији и историји. Часови су почињали молитвом, затим наставом из области националних и природних наука, а велика пажња је посвећивана и физичком одгоју. Петар је веће интересовање показивао за механику, а нарочито за аутомобиле и једрилице. Основно образовање је завршио 1934, па је прешао на гимназијско, а због слабијег познавања језика, ангажован је енглески васпитач Сесил Перот. Школовање је наставио у Сендројд школи у Кобему, у Енглеској. Тамо је стигао у септембру 1934. и боравио само 12 дана, пошто се, услед очеве смрти, морао вратити у Југославију. При двору на Дедињу отворена је школа у којој је завршавао гимназију по убрзаном програму -- два разреда за годину дана. Његов гувернер је био Јеремија Живановић, а предавали су му угледни професори, међу којима Радоје Кнежевић и Владимир Ћоровић. Радни дан је почињао у 7, а завршавао у 21 сат, па је у лето 1937. стекао малу матуру. После одласка Перота 1938, за новог краљевог васпитача именован је књижевник Божидар Ковачевић. Након што је у јуну положио велику матуру, у јесен 1939. започео је студије права, а постао је и питомац Војне академије. За предаваче су ангажовани угледни професори права: Михаило Константиновић, Милан Владисављевић, Милош Радојковић и Милан Жујовић, а за војне вештине пуковник Миодраг Ракић, мајор Вјекослав Колб и генерал Петар Косић. Већи део наставе извођен је на двору, а на Војну академију се одлазило када су то захтевали предмети са специјалном наставом. По окупацији Југославије школовање је наставио на колеџу Клер у Кембриџу где је студирао међународно право и економију.

М. Гулић

ИЗВОРИ: Л. Војновић, Скромни помени о великом краљу, Зг 1922; Ђ. Карађорђевић, Истина о моме животу, Бг 1988; А. Мале, Дневник са српског двора 1892--1894, Бг 1999; С. Рајић, „Гувернадурство генерала Јована Мишковића 1890--1893", Мешовита грађа, 2009, 30; Краљ Петар II Карађорђевић, Мој живот. Мемоари, Бг 2016.

ЛИТЕРАТУРА: М. М. Вукићевић, Краљ Петар од рођења до смрти, Бг 1922; И. С. Шајковић, „Први васпитач краља Петра", Политика, 29. VI 1922; Д. Страњаковић, „Детињство, васпитање и школовање Краља Петра I у Србији до 1858 године", ЈИЧ, 1937, 1--4; Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду 1839--1939, Бг б. г.; Ј. Илић, „Српске школе у доба Немањића", Гласник СПЦ, 1947, 27; Ж. Ђорђевић, Историја васпитања у Срба, Бг 1958; Л. Жлебник, Општа историја школства и педагошких идеја, Бг 1965; К. Елан, Живот и смрт Александра I краља Југославије, Бг 1988; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Бг 1989; С. Ћирковић, Работници, Војници, Духовници. Друштва средњовековног Балкана, Бг 1997; Д. Р. Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић. У изгнанству 1844--1903. године, Бг 2003; М. М. Вукићевић, Школе у држави Немањића, Бг 2006; Б. Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић. У ратовима за национално ослобођење, Бг 2010; Краљ Петар II Карађорђевић. У вртлогу британске политике или како је укинута монархија у Југославији, Бг 2010; Краљ Петар II Карађорђевић (1923--1970). Биографија: живот испуњен уједињавању Срба у дијаспори и отпору тоталитарном режиму у земљи, Бг 2011; С. Рајић, Александар Обреновић. Владар на прелазу векова, сукобљени светови, Бг 2011; Н. Трнавац, Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.