ДИЈАТОМИТ

ДИЈАТОМИТ, чврста стена изграђена претежно од скелета алги дијатомеја, али може имати и примесе радиоларија, силициспонгија, минерала глина, оксида и хидроксида гвожђа, угљевите материје и детритичних зрна. Скелети дијатомејских алги, којих има око 10.000 врста, изграђени су од опалске силиције чије димензије најчешће варирају од 30 до 90 µ, а екстремно могу бити од 1.000 до 2.000 µ. Ова стена позната је још под називом дијатомејска земља, киселгур (нем. Kieselguhr) или ранданит (фр. Randane), у зависности од места на којем је пронађена. Одликује се великом порозношћу (70--90%) и малом специфичном масом (0,4--0,85 г/цм³). Боја ове стене је бела, али у зависности од примеса може бити различито обојена. Настанак дијатомејских наслага и формирање д. може бити у слатководној, маринској и бракичној средини. Некада се снажно развиће дијатомеја везује за експлозивну вулканску активност тако што вулкански пепео који падне у водену средину може представљати храну алгама које имају способност разградње алумосиликата. Обогаћењу воде силицијом могу допринети и минерализовани извори што је веома важнo за развој алги. Примена д. је позната још од античког доба. Због својих физичких и хемијских карактеристика д. има широку употребу, користи се као абразив, затим за филтрирање (у индустрији пива), као изолациони материјал. Због своје велике порозности и хемијске инертности, Нобел је апсорпцијом нитроглицерина у киселгур, дошао на идеју о настанку динамита. Позната је употреба и у грађевинарству, једна велика купола промера око 30 м направљена је од д., а налази се у Аја Софији у Истанбулу. Појава д. или дијатомејске земље у нашој земљи позната је само у колубарском језерском басену, где им је позиција изнад угљеног слоја.

ЛИТЕРАТУРА: R. W. Fairbridge, Ј. Bourgeois, The Encyclopedia of Sedimentology, Stroudsburg 1978; М. Протић, Петрологија седиментних стена, Бг 1984; А. Грубић, Ј. Обрадовић, Н. Васић, Седиментологија, Бг 1996.

Н. Васић