Д'АНУНЦИО, Габријеле

Д'АНУНЦИО, Габријеле (D'Annunzio, Gabriele), књижевник (Пескара, 12. III 1863 -- Гардоне, 1. III 1938). По доласку у Рим на студије (1881) почиње његов друштвени и књижевни успон: нижу се збирке песама и приповедака, романи (најчувенији је први, Il Piacere, Milano 1889) и драмски комади. Књижевни рад му је заснован на обухватном познавању и старије књижевности и модерних књижевних токова; у обе области је веома умешно, користећи виспрени и раскошни осећај за експресивне могућности језика, проналазио подстицаје за своја књижевна остварења. Оставио је дубок траг у својој и потоњој књижевној епохи и као позитивни и као негативни модел. Учествовао је у пропаганди за улазак Италије у I светски рат, а по избијању рата у борбеним операцијама, које је изводио храбро и спектакуларно, што му је донело неограничену популарност у Италији. На крилима те популарности креће у поход на Ријеку 1919. како би исправио неправде учињене Италији у поратним мировним споразумима. Успон Мусолинијевог фашизма, који умногоме користи идеје и облике комуникације самог Д., истиснуо је Д. из јавног живота. Код Срба је посебно постао познат када је крајем 1915. у новинама Corriere della sera објављена његова Ода српском народу (Ode alla nazione serba), инспирисана херојским држањем српске војске. Оду је врло брзо после тога на српски превео Милутин Бојић; њему и Мирку Королији, поезија Д. била је блиска до мере да је оставила видљив траг у њиховим песничким делима. Његова поезија превођена је у нас од краја XIX в., махом у књижевним часописима. Читали су је радо и понешто од ње усвајали и наши песници (М. Королија, М. Бојић, Ј. Спиридоновић Савић). Проза је највише превођена у првим деценијама XX в., али и касније: нпр. Михајло Добрић преводи његове приче (Девојачка земља, Бг 1915) и романе (Невини, Бг 1915; Ђовани Епископо, Бг 1922; Огањ, Бг 1922).

ЛИТЕРАТУРА: M. Zorić, „D'Annunzio nelle letterature jugoslave", Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia, 1977, 44; Ж. Ђурић, Преображаји Данунцијевог витализма, Н. Сад 1995.

Ж. Ђурић