ДИМНИЧАРИ

ДИМНИЧАРИ (оџачари), занатлије чије је основно занимање чишћење димњака или оџака, као и свих других објеката који су са њима повезани на приватним и јавним зградама. Д. су се као еснаф развили у градским срединама средње Европе у току ХV в. Указом цара Максимилијана у Аустрији постављен је први д. еснаф чија је дужност била да брине о чистоћи и функционалности димњака. У другој половини ХIХ в., аустријске власти су д. прогласиле стручним занатлијама. У Србији се д. занат развио средином XIX в., прво на подручју данашње Војводине, а касније и јужно од Саве и Дунава, паралелно са ватрогасном делатношћу. У Суботици се спомиње Павле Кимискерн 1763. као први д. којем је Магистрат исплатио надокнаду за чишћење три градска димњака. Први стручни д. у Београду је био 1863. Ламберт Клузаченко, Чех. Јован Ђорђевић je настојао да у Београду спроведе концесију овог заната, тако да град тих година добија десетак димничара. Од 1891. у историјским изворима се спомиње и д. еснаф у Београду. Двадесетих година ХХ в. и други већи градови (Нови Сад, Сомбор, Суботица, Ниш, Крагујевац) развијају посебну бригу о димњацима и имају организовану професију д. Димњаци спадају међу најважније грађевинске конструкције и неопходне термотехничке елементе стамбених, јавних, индустријских и других зграда. Стога је била неопходна обука људи како би се посао ваљано обављао. У периоду до II светског рата и непосредно по његовом завршетку у Србији се ова врста услуга уређивала многобројним актима и законима. Да би д. очистио димњак, мора да има адекватан алат: димничарска кугла на ужету, четка, стругач, метла туцачица, метла прутара и др. Униформа д. је црне боје. Састоји се из чакшира, горње блузе и капе. Због свог занимања али и народног веровања у посебна магијска својства и оностраност огњишта и горњег простора кућа (тавана, крова), д. су у народу посебно били поштовани. Осим тога д. су често као бића „црне боје" били повезани са инкарнацијом предака па им се указивало посебно поштовање. Веровало се да сусрет са њима доноси срећу, као и да се у њих може инкарнирати неки ближи предак. С појавом новогодишњих честитки, д. су уз детелину са четири листа и прасе, били честа представа на њима, а симболисали су жеље за успешан почетак нове године. И данас је сачувано варовање да када се сретне д., особа мора да ухвати дугме на одећи како би била успешна и срећна.

ЛИТЕРАТУРА: Техничка енциклопедија, 3, Зг 1959; Г. Улмер, Занатство у Суботици крајем XVII и поткрај XVIII века (1686--1779), Суб. 1995; В. Марјановић, И Бог и преци, православље и народна религија, Бг 2013.

В. Марјановић