ДАХИЈЕ

ДАХИЈЕ (тур. dayı: ујак; покровитељ, заштитник), српски народни назив за јаничарске вође одметнуте од централне власти крајем XVIII и почетком XIX в. који су себи приписали то звање по угледу на титулу самосталних локалних управитеља у северној Африци у саставу Османског царства. Д. су биле противници војних реформи султана Селима III (1789--1807). Јаничари су протерани из Београдског пашалука после аустријско-турског рата 1788--1791, односно Свиштовског мира 1791, али су се поново вратили 1799. из Видина где су нашли уточиште. Године 1801. убили су београдског везира Хаџи Мустафа-пашу Шиникоглуа, који је био благ и поштован управитељ, због чега је у народу називан „српска мајка". Д. укидају кнежинску самоуправу и економске повластице које је Порта признала Србима трима ферманима 1793. и 1794. Повратком д. и убиством везира Мустафа-паше почиње ера безакоња, узурпација, насиља и појаве читлучења тј. отимања земље сељацима и њеног претварања у наследне поседе читлук сахибија, што је у супротности с турским феудалним системом. Д. су приморавале сељаке да им дају трећину прихода и друге незаконите дажбине. Против д. нису били само Срби него и турске спахије чија права су узурпирали. Познато је да је било 11 д., с тим што су четворица називана великим д., а остали кабадахијама. Велике д. били су Аганлија, Кучук Алија Ђеврлић, Мехмед-ага Фочић и Мула Јусуф. Мехмед-ага и Мус-ага Фочић су синови старца Фоче и заједно с оцем дошли су из Босне у Лозницу. Кучук Алија је дошао у Ужице. Потом су сви доспели у Београд, а у унутрашњости пашалука поставили своју браћу као кабадахије -- Салих-агу у Руднику, Мус-агу у Шапцу, Пореч Алију у Ваљеву; у другим местима владали су њихови пријатељи -- Кучук Салих-ага у Пожаревцу, Кара Мустафа у Крагујевцу, Хасан-ага Џавић у Ужицу, Пљака у Карановцу и Тосун-ага у Ћуприји. Савременици су тврдили да је Мехмед-ага Фочић био најенергичнији, да је Кучук Алија био најокрутнији, а да је Аганлија био најхуманији према народу. Кучук Алија је имао огромно богатство, једну од најлепших кућа у Београду и велик број грла стоке коју је изводио на пашу на Чакљанском острву на Дунаву, због чега је 1803. дошло до дипломатског спора између Аустрије и Османског царства. Д. су се крајем 1803. домогле једног писма које је ношено с аустријске стране о намерама да се подигне устанак против њих и које им је послужило да изврше чувену „сечу кнезова", тј. погубљење виђенијих Срба. Сеча кнезова је трајала од 4. до 10. II 1804. Кучук Алија и Аганлија узели су у заштиту Лазу харамбашу и Станоја Главаша. Због тога је Аганлија учествовао у преговорима о умирењу устанка с Карађорђем и устаницима у Дрлупи 12. II 1804, али су се они завршили неуспехом јер је Карађорђе тражио аустријске гаранције за Аганлијина обећања о побољшању прилика у пашалуку. Мехмед-ага Фочић је погубио Илију Бирчанина и Алексу Ненадовића у Ваљевској нахији. Кучук Алија је ликвидирао више кнезова у Поморављу. Мула Јусуф је убијао кнезове у Грочанској нахији, међу којима су Марко Чарапић и Стеван Палалија. Претпоставља се да је за неколико дана побијено око 150 људи који су се истицали „образовањем, угледом и утицајем".

Решеност Срба, са Карађорђем на челу, да се дигну на устанак натерала је д. да се затворе у београдски град и затраже помоћ са стране, посебно од Османа Пазваноглуа из Видина. Према плановима које су направиле д., Кучук Алија је требало да ангажује Арнауте и да с југа нападне устанике. Остале д. би кренуле из Београда, а кабадахије с војницима из других градова. Кучук Алија је кренуо у извршење плана, те је у подножју Букуље нанео пораз Карађорђевим јединицама и доспео у Крагујевац преко Тополе. У то време Пазваноглу у помоћ шаље Алију Гушанца, вођу крџалија, док је Карађорђе кренуо ка Баточини у потрази за Кучук Алијом, који му је нанео мањи пораз. Након тога, Карађорђе изводи два напада на Јагодину. У другом нападу, д. је успео да се спасе и оде у Београд преко Врчина претрпевши пораз од Васе Чарапића код Лештана. Карађорђе је водио преговоре са д. 10. V 1804. у Земуну у присуству аустријског генерала Женејна. Непосредно пре преговора Карађорђе је аустријском официру Шајтинском изнео предлог да Аустрија заузме Београд, Шабац и Смедерево рекавши да ће исти предлог упутити некој другој сили ако га Аустрија одбије. Преговори су завршени неуспехом, а д. су истог дана напале устанике. Вожд Карађорђе је 25. маја преговарао са старцем Фочом и његовим сином Мехмед-агом Фочићем којима је нудио управу у Пожаревцу под условом да се ослободе осталих д. Старац Фочо и Мехмед-ага су за то тражили гаранције мајора Митесера као представника Аустрије. Ови преговори нису имали епилог, јер је у исто време пристигао босански везир Абу Бекир-паша (Бећир-паша) са задатком да ослободи београдску тврђаву и погуби д. Алија Гушанац је практично пресудно допринео њиховом уништењу. Приликом једног изласка из тврђаве, он им је подигао покретне мостове и онемогућио повратак. Зато су д. 29. VII 1804. одлучиле да се спасу бекством низ Дунав. Карађорђе је од Абу Бекир-паше тражио да му преда д. Зато је овај издао заповест команданту Ада Кала да дозволи Миленку Стојковићу да погуби београдске д. Д. су одсечене главе у ноћи између 5. и 6. VIII 1804. Одрубљене главе су испуњене вуном донете у Београд да их сав народ види и увери се да д. више нема. После тога послате су у Истанбул султану да се и он увери да од ових узурпатора више не прети опасност. Власт у Београду после њиховог погубљења преузео је Алија Гушанац.

М. Маринковић

У српској народној епској поезији истиче се песма Вуковог певача Филипа Вишњића о почетку буне против д. Историјске чињенице о д. које су својим суровим управљањем заиста изазвале Први српски устанак, Вишњић је повезао с „васионским немирима". Сачувавши, углавном, историјска имена „великих д.", Вишњић им поетским, митским средствима саопштава блиску смрт (огледајући се у „стакленој тепсији" с водом из Дунава, д. виде звезде и себе без главе). Предсказањем из пророчких светих књига даје им на знање да ће турско царство пропасти („Друмови ће пожељет' Турака,/ А Турака нигде бити неће./ Тако књиге инџијели кажу", VII, 24). Супротстављајући старца Фочу, који је за попуштање насиља, младом Мехмеду, чија је замисао „сеча кнезова", Вишњић даје и психолошку анализу д. Сходно законитостима епике, која се бави првенствено својим националним јунацима, д. се помињу у историјском контексту, у вези с Првим српским устанком: нпр. у спеву „на народну" Гаврила Ковачевића „Пјесна о случајном возмишченију в Сербији", 1804, или у варијанти Сава Матова Мартиновића о буни против д. (СДВСК, VII, 25).

Н. Милошевић Ђорђевић

ИЗВОРИ: СДВСК, I, VII.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гавриловић, „Најмлађи круг народних песама", ГНЧ, 1903, 13; Д. Пантелић, Београдски пашалук пред први српски устанак (1794--1804), Бг 1949; В. Недић, Вукови певачи, Н. Сад 1981; Историја српског народа, V, 1, Бг 1981; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790--1918, I, Бг 1989; В. Ћоровић, Историја Срба, 3, Бг 1989; Р. Љушић, Вожд Карађорђе, Бг 2003; S. Aslantaş, „Sırp İsyanının Uluslararası Boyutu (1804--1813)", Uluslararası İlişkiler, Bahar, 2009, 6, 21.