Прескочи до главног садржаја

ДИПТИХ

ДИПТИХ (грч. divptuco": удвојен, сложен из два дела), целина сачињена од два повезана и склопива дела, израђена од дрвета, слоноваче или племенитих метала. Потиче од „конзуларних диптиха" -- плочица од слоноваче са украшеним корицама споља и удубљеном површином изнутра, испуњеном воском и намењеном за писање. Њима су конзули у доба позне антике, у Римској империји и рановизантијском периоду јављали истакнутим појединцима дан свог ступања на дужност. Красио их је портрет конзула на престолу са инсигнијама власти. Могли су имати и комеморативни карактер, приказујући чланове једне породице и профане сцене, или су прављени приликом склапања брака. Неки д. служили су као корице за књиге (д. Барберини, VI в., Лувр). Литургијски д., украшени мотивима из хришћанске иконографије, у употреби су од IV в., најпре за бележење имена верних за помен.

У уметности средњег века д. означава слику из два дела, налик дводелним византијским иконама из којих се развио, и представља врсту преносивог, крилног и склопивог „иконостаса" или „путне иконе". Многи мањи д. у овом раздобљу имају облик енколпиона и малих реликвијара за ношење око врата. Будући да су обично садржали хришћанске реликвије, имају и обележје личног предмета побожности власника. Д. су неретко били ктиторски дар значајним хришћанским средиштима -- манастирима и црквама. Међу ремек-дела средњовековне уметности, сачуване у ризници манастира Хиландар, убрајају се д. (енколпион) деспотице Јелене Мрњавчевић и тзв. Хиландарски д. Деспотичин д. има сребрни позлаћени оков (1366--1371), док дрворезне иконице са представама Богородице на престолу са малим Христом и пророцима и Гостољубља Аврамовог са апостолима датирају из XVII в. Дуж оквира дуборезних икона је по 18 драгих каменова, окружених ситним бисерима. Спољашња површина д. прекривена је урезаним текстом деспотице Јелене -- потоње монахиње Јефимије, посвећеним њеном рано преминулом сину Угљеши, сахрањеном у католикону Хиландара, као и његов деда, кесар Војихна. Други, већи д. у ризници манастира Хиландар је изузетно вредан рад венецијанских златара и драгуљара с краја XIII или почетка XIV в. Свако крило д. чини дрвена основа украшена са по 12 квадратних и кружних поља са сликаним минијатурама. Површине између минијатура прекривене су тракама златних листића на којима је филигран од позлаћене сребрне жице са уметнутим полудрагим и драгим камењем. Минијатуре хронолошки илуструју најзначајније Велике празнике, сцене Мука Христових и три епизоде Исусових јављања након Васкрсења. Све минијатуре сликане су на златној позадини, а радила су их тројица мајстора. Ореоли и драперије оивичени су ситним бисерним перлама. Хиландарском д., за који се претпоставља да би могао бити дар краља Милутина Лаври, сличан је и д. из манастира Св. Павла на Атосу -- можда поклон краља Драгутина овом монашком средишту, а веома му наликује и д. угарског краља Андрије III из манастира Кенигсфелден (Историјски музеј у Берну).

У Музеју Катедрале у Куенки (Шпанијa) чува се д.-реликвијар Томе Прељубовића, српског велможе који је владао делом Епира из Јањине од 1366. до 1384. Овај д. (1382--1384) био је дар Томе и његове супруге Марије Ангелине Палеолог, унуке Стефана Дечанског, манастиру Преображења у Метеорима. Чине га две иконе сликане темпером на дасци са представама Богородице са малим Христом и Светима, као и Христа са апостолима. Крај Богородичиних ногу у клечећем ставу насликана је Марија Ангелина, а крај ногу Христа био је приказан деспот Тома. Испод представе сваког светог постоји видљиво удубљење у које су смештене свете мошти, па је овај д. заправо реликвијар. Иконе су смештене у сребрни оков са 939 бисера и 67 драгих каменова. На ширем простору Балкана током XVI, XVII, XVIII и XIX в. израђиване су панагије и панагијари у виду д., као и склопиве иконе д. у металној оплати, посебно популарне у Русији.

Ми. Матић

Д. су прављени од различитог материјала (дрво, слонова кост, метал), а спољне стране биле су богато украшене. У хришћанство су стигли задржавши грчко име, али су убрзо замењени пергаментом или хартијом. У д. су уписивана имена верника ради помињања на Литургији: на левој страни су уписивана имена живих, а на десној имена упокојених. Владари, епископи и ктитори цркава аутоматски су уписивани, а остали су морали то да заслуже неким делом или поклоном. Службени д. по црквама и манастирима назива се Синодик или Поменик, а приватни, породични спискови живих и умрлих називају се Читуље (свештеник из њих чита имена). Средњовековни д. имају историјску вредност јер пружају податке о личностима које други извори не помињу, нпр. о епископима и патријарсима. Леп пример д. је иконица Угљеше Деспотовића у манастиру Хиландар, на којем је у сребру изгравирана молитва његове мајке Јелене Мрњавчевић.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: W. Kermer, Studien zum Diptychon in der sakralen Malerei: von den Anfängen bis zur Mitte des sechzehnten Jahrhunderts, Düsseldorf 1967; Г. Острогорски, Сабрана дела, III, Бг 1970; Treasures of Mount Athos, Thessaloniki 1997; Byzantium: Faith and Power, New York 2000; Ј. Проловић, ,,Хиландарски диптих и њему сродна дела венецијанског порекла на Атосу", Хиландарски зборник, 2004, 11.