ДАБИЖИВ

ДАБИЖИВ, властелин, ктитор (?, крај XIII в. -- Србија, после 1355). Ктитор цркве Св. Богородице у Ваганешу, 10 км источно од Косовске Каменице у сливу новобрдске Криве реке. Овим прилогом из 1354--1355. постао је део широког ктиторског таласа међу домаћим великашима у време највећег успона српске средњовековне државе под Стефаном Душаном. Црква je једнобродна грађевина правоугаоне основе са полукружном апсидом и двема малим нишама протезиса и ђаконикона, те са полукружним сводом изнад наоса. Преко нартекса и горњег спрата прелазило се y вероватно накнадно дозидани звоник-припрату чији изворни облик није до краја одређен. Разарање, вероватно с краја друге половине XIX в., преживело је око 20 м^2^ веома квалитетног живописа. Млађе фреске су с краја XVI в., а старије, између осталог и ктиторски натпис, настале су у време настанка цркве. Овом извору се придружују и два записа у камену, узидана изнад улаза у храм окруженог археолошки неистраженом некрополом. Захваљујући споменутим сажетим изворима зна се да је Д. руководио породичним пословима око подизања, а посебно осликавања храма. Његов деда је био извесни Дробњак, с тим да сећање на њега свакако није чувано само због прилога цркви. Име замонашеног оца се не спомиње, док се мајка звала Вишња, а браћа Хран и Богоје. Тиме се истовремено исцрпљују просопографска тумачења док изостанак било каквих титула и функција уз лична имена онемогућава даље одређивање места ове властелинске породице у друштву и државној управи. По овом властелину се можда зове оближње село Дабишевце.

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Јовановић, „Црква y Ваганешу", Старинар, 1958--1959, IX--X; М. Ивановић, „Икона Преображења у Будисавцима и ктиторски натписи у Ваганешу и Св. Николи", Саопштења Републичког завода за заштиту споменика, 1984, 16; И. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Бг 1994.

В. Алексић