ДУКА, Петар

ДУКА, Петар, генерал, командант Баната (Осијек, 1756 -- Беч, 29. XII 1822). Потицао је из трговачке породице. Студије је окончао у Бреслави и Гетингену и 1776. стигао у Беч као инжењерски кадет, одакле је упућен у Банат у Влашко-илирску граничарску регименту. Као лајтнант (поручник) био је 1778. додељен Генерал-квартирмајстер штабу у Бечу, у којем је 1784. унапређен у чин оберлајтнанта (натпоручника), а 1787. у чин капетана. Учествовао је у аустро-турском рату (1788--1791) у поменутој регименти, у којој је 1789. стекао чин мајора. Именован је 1793. за команданта IV батаљона Алвинцијеве пешадијске регименте бр. 19, лоцираног у Темишвару. Недуго потом враћен је у Генерал-квартирмајстер штаб и упућен на ратиште против Француза. Истакао се у бици код села Фамарса 1793, па је 1794. унапређен у чин потпуковника (обрстлајтнанта) и награђен витешким крстом Марије Терезије. Посебно се истакао у бици код Манхајма у Немачкој октобра 1795, па је 1796. унапређен за пуковника (обрста) и генерал-квартирмајстера у армији коњичког генерала грофа Вурмзера. Био је 1798. додељен војсци надвојводе Карла. Генерал-мајор и командант града Темишвара постао је 1800, а 1801. унапређен за генерал-лајтнанта, добивши „патронат" над 39. пешадијском региментом. Именован је 1805. за ц. к. тајног саветника и команданта Банатске војне границе. Одржавао је пријатељску преписку са карловачким митрополитом Стефаном Стратимировићем. Као царском команданту дужност му је била и да одржава односе са устаницима у Србији, да препоручује мере за решавање пограничних инцидената, извоза хране у Србију, враћања дезертера из ње итд. Његови извештаји о Србији и Србима у Банату били су реалистични и добронамерни. Сматрао је да су Срби били преварени од Руса и да би мешање Наполеона у њихове послове било погубно. У време најжешћих борби против Наполеона 1809. поверено му је организовање и вођење дела угарске „војне инсурекције", после чега је позван у царев главни штаб у Тати, а потом у Беч у врх државне власти, где је 1812. добио титулу царског барона, село Кадар и предикат „де Кадар". У току 1813, посебно цењен од цара Франца I, учествовао је у завршним операцијама против Наполеона, а затим и на мировним преговорима у Шатијону 1814. Постао је 1815. члан Државног и конференцијалног савета и учесник у новом рату с Наполеоном. Био је носилац Ордена Великог крста цара Леополда I, Витешког ордена Марије Терезије, руских ордена Александра Невског и Св. Ане, Великог крста француског краља Луја, сицилијанског Светојануарског ордена, Витешког орла, пруског и баварског Витешког крста краља Макса Јозефа.

ИЗВОРИ: Архив САНУ у Ср. Карловцима; РОМС; ЛМС, 1824, 30--37; Јавор, 1888, 184--185.

ЛИТЕРАТУРА: J. Безендорфер, „Православни елеменат као секундарни фактор у обликовању грађанског сталежа у Осијеку", Осјечки зборник, 1948, II--III; М. Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Бг 1952; Д. Обрадовић, Сабрана дела, III, Бг 1961; Д. Поповић, Срби у Војводини, II, Н. Сад 1963; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог српског устанка, Н. Сад 1974.

В. Гавриловић