ДУЕТНА ИГРА

ДУЕТНА ИГРА (дует), игра у пару играчице и играча која може бити део представе или самостална нумера. На почетку развоја балетске уметности парна игра се називала pas de deux. Негде средином XIX в. pas de deux добија специфичнију петоделну играчку форму. Д. и. у нову форму улази као део целине, најчешће као адађо (adagio) -- музички и играчки. Често се користи у класичним балетима: дуо Одете и Зигфрида у балету Лабудово језеро П. И. Чајковског, Китри и Базила у Дон Кихоту Л. Минкуса, Биљане и Марка у балету Охридска легенда С. Христића, Катарине и Сергеја у балету Катарина Измаилова Р. Бручија, Љубе и Влаха Алије у балету Бановић Страхиња З. Ерића и др. Није свака игра у пару дует, али игра две играчице или два играча може бити „играчки дует": сцена/дует Марије и Зареме у балету Бахчисарајска фонтана Б. Асафјева, Отела и Јага у Отелу Б. Блахера, Стамене и Ћерим-аге у Стамени Л. Перакија и др. Д. и. се развила током XVIII и XIX в. у балетима Ж. Добервала, Ж. Дидлоа, Ж. Пероа, А. Бурнонвила, у коју ови аутори уносе партерне подршке и играчке комбинације. Кореографски радови М. И. Петипа, Л. И. Иванова, А. А. Горског, Д. Парлића, Л. Пилипенко и К. Симића представљају врхунац техничке сложености и бљештавила д. и. Временом се техника и драматургија дуета богате, уносе се ваздушне подршке, гимнастички и акробатски елементи, нова пластика, али и садржајност у функцији откривања међусобног односа ликова. Овладавање техником игре с партнером („подршка") уведено је у балетске школе у Србији као обавезан предмет у старијим разредима.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ваганова, Основи класичног балета, Бг 1949; Н. Н. Серебренников, Поддержка в дуэтном танце, Москва 1969; „Балет", у: Энциклопедия, Москва 1981.

Љ. Мишић