ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА

ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА, јединица Војске Краљевине Србије у балканским ратовима и I светском рату. Законом о устројству Народне војске из 1883. територија Краљевине Србије је подељена на пет дивизијских области. У случају рата, свака од њих је образовала по једну дивизију првог и другог позива истоименог назива. Територија Дунавске дивизијске области, са седиштем у Београду, обухватала је територију 7. (Београдског), 8. (Пожаревачког) и 9. (Браничевског) пуковског војног округа. Д. д. је први пут формирана октобра 1885, пред почетак рата са Бугарском. Због ограничене мобилизације образована је само дивизија првог позива. Оперисала је у саставу Нишавске војске на правцу према Софији. Успела је да заузме Цариброд, али је убрзо услед грешака врховног командовања њено наступање заустављено. Током Битке на Сливници није успела да задржи вис Мека црева, што је бугарској страни омогућило да у наредној фази битке заобиђе њено лево крило и принуди је на повлачење које се завршило падом Пирота и престанком непријатељстава после интервенције великих сила. Њен командант, генерал Милутин Јовановић, смењен је, а команду је преузео пуковник Павле Хорстиг. Крајем септембра 1912, у склопу мобилизације за рат против Османске империје, образоване су Д. д. првог и Д. д. другог позива. У саставу Д. д. првог позива, под командом пуковника Милоша Божановића, били су 7, 8, 9. и 18. пешадијски пук првог позива, Дунавски коњички пук, Дунавски ариљеријски пук и Дунавски пионирски полубатаљон, као и потребне позадинске и допунске јединице и установе. Састав Д. д. другог позива, под командом пуковника Михаила Рашића, био је нешто другачији. Чинили су је 7, 8. и 9. пешадијски пук другог позива, 4. прекобројни пешадијски пук првог позива, Дунавски коњички дивизион, Дунавски артиљеријски дивизион и Дунавски пионирски полубатаљон, као и потребне позадинске и допунске јединице и установе. Обе д. д. су биле у саставу Прве армије. Д. д. првог позива је одлучујући утицала на победоносан исход Кумановске битке, док је Д. д. другог позива наступала у другој линији Прве армије и убрзо по окончању битке ушла у састав Друге армије. Учествовала је у опсади и заузимању Једрена на западном сектору опсаде, док је Д. д. првог позива имала важну улогу у Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. обе дивизије су поново биле у саставу Прве армије. Уместо генерала Божановића, који је постао министар војни, Д. д. првог позива је командовао генерал Павле Јуришић Штурм. Током Битке на Брегалници обе д. д. су у првој фази битке успеле да одрже своје положаје, а потом да заузимањем оперативно важних висова омогуће потпуну експлоатацију победе главнине трупа Прве армије.

Нова мобилизација у лето 1914. и почетак рата с Аустроугарском довели су до поновног формирања обе д. д. Д. д. првог позива, под командом пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, ушла је у састав Друге армије и имала задатак да у улози истуреног одреда штити Београд и главнину трупа своје армије које су, прикупљене у центру распореда српске војске, имале задатак да представљају њену главну маневарску снагу. У исто време, Д. д. другог позива, којом је командовао пуковник Милош Васић, представљала је главнину Браничевског одреда, који је у улози заштитног одреда чинио предстражу главнине своје армије сконцентрисане у долини Велике Мораве. Септембра 1914, Д. д. првог позива је ушла у састав Прве армије, оставивши део својих снага новоформираној Одбрани Београда. Успешно је оперисала током српске офанзиве у Срему, док је у Бици на Дрини имала важну улогу у борбама на Мачковом камену, претрпевши огромне губитке. Током Колубарске битке обе д. д. су чиниле главну снагу Прве армије при пробијању центра аустроугарске одбране. У гоњењу поражених аустроугарских трупа на Колубари посебно се истакла Д. д. првог позива.

У тренуцима тројног аустроугарско-немачко-бугарског напада на Србију 1915, Д. д. првог позива борила се у саставу Треће армије, бранећи долину Велике Мораве, док је Д. д. другог позива као део Прве армије учествовала у одбрани западне Србије. Повлачећи се преко Косова, Метохије и Црне Горе до Албанског приморја, обе дивизије су превежене на Крф. Услед смањеног бројног стања, током реорганизације Српске војске од њихових команди, јединица и установа формирана је нова јединствена Д. д. којом је командовао пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа, а ушла је у састав Треће армије. Након иницијалног пораза током савезничке офанзиве на Солунском фронту, он је смењен с те дужности. Заменио га је пуковник Светомир Матић, који је дивизијом командовао током операција 1916. у којима се она нарочито истакла, посебно током заузимања Кајмакчалана и Горничевске битке. Услед реорганизације српске војске 1917, расформиран је њен 18. пешадијски пук, а укидањем Треће армије ушла је у састав Прве, с којом је учествовала у пробоју Солунског фронта. Под командом пуковника Драгомира Милојевића завршила је своје наступање већим делом на северу Бачке, док је мањи део њених снага упућен у Загреб.

Поново је формирана априла 1941, под командом генерала Петра Љубичића, када је ушла у састав Шесте армије Војске Краљевине Југославије, са задатком одбране централног дела Србије. Водила је неколико жестоких борби с немачким оклопним колонама које су надирале ка Београду из правца Крагујевца. Након капитулације Војске Краљевине Југославије, већи део њеног састава је заробљен. Приликом трансформације Југословенске народне армије у Војску Југославије (1994) поново је образована Д. д. с командом у Зрењанину, а састављена од јединица Крагујевачког корпуса које су базирале на територији Баната. Расформирана је током нове реорганизације Војске Југославије 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Павловић, Битка на Јадру 1914, Бг 1924; В. Максимовић, Битка на Брегалници 17−25. јуна 1913. год, Бг 1926; М. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење. Српско-турски рат 1912−1913, I−III, Бг 1927−1931; Ж. Павловић, Битка на Брегалници, Бг 1929; Ж. Станисављевић, Кумановска битка. Разматрања и поуке, Бг 1951; М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Бг 1954; М. Лазаревић, Други балкански рат, Бг 1955; Група аутора, Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске, I, Бг 1959; Ђ. Лукић, Битка на Дрини 1914, Бг 1966; Ж. Павловић, Рат Србије с Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915, Бг 1968; С. Скоко, Други балкански рат 1913, I−II Бг 1968; Б. Ратковић, Први балкански рат 1912−1913. Операције Српске војске, II, Бг 1975; В. Терзић, Слом Краљевине Југославије 1941. године, I−II, Бг 1982; M. Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918−1921, Бг 1988; М. Ђуришић, Србија у рату 1914, Бг 2008; Ж. Павловић, Колубарска битка, 1−2, Бг 2014.

А. Животић