Прескочи до главног садржаја

ДУШАНОВИЋ, Станоје

ДУШАНОВИЋ, Станоје, глумац, редитељ, управник позоришта (Рума, 5. XI 1906 -- Нови Сад, 28. X 1987). Многи чланови уже породице били су глумци, па се и он, врло млад, определио за глумачки позив. Још као дечак, од 1919. био је ангажован у Српском народном позоришту, а септембра 1925. постаје његов стални члан. Од краја 1931. до 1933. био је ангажован у Народном позоришту у Бањалуци, а потом је са Николом Динићем и Добривојем Раденковићем основао Београдско повлашћено позориште са којим је гостовао по Србији. Око 1933. почиње да се бави и режијом. Сезону 1934/35. проводи у београдском НП Секцији за Дунавску бановину, а 1935--1937. био је глумац, секретар, редитељ, директор Драме и в. д. управника СНП у Новом Саду. Од 1937. до почетка II светског рата био је члан НП Дунавске бановине кнеза намесника Павла. Рат је провео у заробљеништву у Немачкој (Алендорф, Бад Сулц и Цвикау), где са друговима оснива логорашка позоришта и учествује у њиховом раду, обављајући од извођачких до организационих послова. По ослобођењу се прикључио Војвођанском (Српском) народном позоришту у којем је остао до пензионисања 1961 (осим сезоне 1951/52, коју је провео у Сарајеву). Настављајући да ради до 1968, одиграо је укупно преко 200 главних и 158 епизодних улога, а режирао 42 комада. Представом Скапенове подвале Молијера прославио је 25. годишњицу рада. Као изванредан глумац имао је широк и разноврстан репертоар, од народских комада, преко водвиља и комедија, до драмских и трагичних улога: Оберон, Отело, Пеџ (В. Шекспир, Сан летње ноћи, Отело, Веселе жене из Виндзора); Волпоне (Б. Џонсон, Волпоне); Митке (Б. Станковић, Коштана); Трговачки путник (Т. Вилијемс, Тетовирана ружа); Скапен (Молијер, Скапенове подвале); Госпар Орсат (И. Војновић, Дубровачка трилогија), Клеант (Молијер, Тартиф); Софра Кирић (Ј. Игњатовић, П. С. Петровић, Вечити младожења); Креонт (Софокле, Антигона); Вића и Јеротије, Јованча Мицић (Б. Нушић, Сумњиво лице, Пут око света); Черкун (М. Горки, Варвари); Кића (М. Глишић, Два цванцика); Алфред Дулитл (Џ. Б. Шо, Пигмалион); Жутилов (Ј. С. Поповић, Родољупци); Витез од Рипафрате (К. Голдони, Мирандолина); Срета (Ј. С. Поповић, Зла жена); Вековић (О. Давичо, Д. Ђурковић, Песма); Вићентије Јовановић (Л. Костић, Пера Сегединац); Дјед Вук (Б. Ћопић, Вук Бубало); Бибишон (Ж. Фејдо, Позабави се Амелијом). Режије: Зулумћар (С. Ћоровић); Слуга као барон (З. Гајер); Коштана (Б. Станковић); Сеоска лола (Е. Тот, С. Дескашев). Рукописне књиге Ликови СНП од 1861. до 1941, за које је грађу сакупљао целог живота, поклонио је Позоришном музеју Војводине. Добитник је Октобарске награде града Новог Сада за животно дело (1978), Златне медаље „Јован Ђорђевић" (1983) и награде Удружења драмских уметника Србије на Петим сусретима војвођанских позоришта у Сомбору (1951). Одликован је Орденом рада са златним венцем (1961).

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979.

Б. Нишкановић