ДУВАНСКА РЕНТА

ДУВАНСКА РЕНТА, државни зајам који је Србија узела 1885, на основу овлашћења Ванредне скупштине (да може закључити зајам у износу од 25 милиона динара ефективних) и закона од 22. септембра, како би финансирала рат против Бугарске. Уговор о зајму закључен је 10 дана по доношењу закона с париским Есконтним контоаром и бечком Лендербанком, с којима је претходне године закључен зајам „златна рента" („српска рента"). Номинални износ зајма био је 40 милиона динара (подељен на 80.000 обвезница по 500 динара), с каматном стопом 5% и роком отплате од 49 година. Као гаранцију за зајам овлашћена је Влада да уступи приход од монопола дувана, односно закупнину тог монопола ако га изда у закуп. На основу закона о монополу дувана од 22. септембра, који је држави дао искључиво право прерађивања, увоза и продавања дувана и дуванских производа (којим је проширен монопол државе на трговину дуваном из 1884), држава је монопол дувана давала под закуп, а Контоар и Лендербанка су га откупиле уговором од 3. октобра. Стварно је примљено 24.726.098,83. Емисиони курс зајма био је 60,54%, односно ефективно 59% (када се одбије тромесечни жуисанс, право уживања од 1,25% и трошкови -- емисиони, берзански и др.). Банке које су примиле д. р. растуриле су је код публике по курсу 77,5.

Банке су основале Друштво за закуп монопола дувана у Србији и на име годишње закупнине монопола првих пет година плаћале су по 2.250.000 динара, колико је износила годишња д. р., иако је приход од монопола реално процењиван на 5--6 милиона. Трошкове управе монопола одређивале су саме банке, а државни надзор практично и није постојао. Од предаје држави евентуалних вишкова, како је предвиђено уговором, није било ништа. Кад је монопол враћен држави, он је већ у првој години (1889) дао чисту добит од преко милион динара, преко свих трошкова и преко ануитета д. р., да би наредних година расла до 5,5 милиона у 1893, на којој висини се задржала закључно са 1898. Зајам је утрошен једним делом на куповину оружја и муниције, а другим на измирење приспелих ануитета на раније закључене зајмове -- Лутријски 1881. и Аграрни 1882. Заједно са српском рентом, Д. р. спада у најнеповољније зајмове које је закључила Србија. Лоше стање српских финансија није поправљено (уочи рата у државној каси је било само 60.000 динара), д. р. нису покривени ни сви трошкови рата (борбе су трајале само 15 дана, али је мобилизација узела четири месеца), нити су измирени претходни дугови. Стога се задуживање наставило већ наредне године.

ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, Историја српских државних дугова од 1867--1895 год., Бг 1909; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига друга (1878--1889), Бг 1927; Д. Гњатовић, Стари државни дугови, Бг 1991; Б. Мијатовић*, Дуван и српска држава у XIX веку*, Бг 2006.

Р. Буквић