ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА

ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА, грана индустрије која се бави узгојем и прерадом дувана. Прва појава дувана на територији Србије забележена је у XVII в. Гајење и трговина дуваном били су потпуно слободни и неопорезовани до увођења државног монопола 80-их година XIX в. Средином тог века најзначајнији окрузи у производњи дувана били су Алексиначки, Подрињски, Крагујевачки и Пожаревачки, а производња у Врањском и Нишком округу развила се нешто касније. Укупна производња дувана 80-их година XIX в. износила је око 1.000 т годишње. Прераду дувана и продају дуванских производа вршиле су аванџије, којих је у то време било око хиљаду. Схватајући да дуван може бити значајан извор буџетских прихода, држава усваја први закон о дуванском монополу 1884. који се углавном односио на трговину дуваном. У септембру наредне године усвојен је нови закон који је проширио државни монопол и на прераду, увоз и извоз. Држава је издавала дозволе за производњу дувана, организовала државна складишта, одређивала откупне и малопродајне цене, те давала у закуп саму трговину. С обзиром на неразвијеност државних административних и буџетских капацитета, одлучено је да се монопол изнајми на 50 година Контоару и Лендер банци, али је уговор о закупу раскинут већ 1888. Лендер банка је одмах започела са изградњом прве фабрике дувана на Мостару у Београду. До завршетка фабрике 1887, дуван се привремено прерађивао најпре у Кнез Михаиловој улици (данашња зграда САНУ), а потом у Таковској улици. Прерада се вршила на аванима и ручним машинама, а прве машине за израду цигарета уводе се после 20 година. Након пребацивања комплетне производње у новоизграђену фабрику на Мостару, простор у Таковској наставио је да служи као складиште дувана. У новој фабрици производило се око 2 т крижаног дувана дневно. На почетку I светског рата, фабрика је пресељена у Ниш. Захваљујући повољним климатским условима и квалитету тла, производња дувана у листу углавном се одвијала на југу Србије. У том смислу Ниш је представљао логичан избор локације. Прва производња почела је у Стоваришту непрерађеног дувана у улици Краљевића Марка. Нажалост, из Београда је успешно пребачен само део опреме, док су остатак опреме, складишта пуна дувана и зграде потпуно уништени од стране аустријске војске. Пред рат, 1913. производња је износила 783,4 т крижаног дувана, 113,7 милиона цигарета и 2,8 т бурмута. На данашњој локацији у Нишу (Црвени крст) фабрика је саграђена и пуштена у рад септембра 1930. Била је то врло модерна фабрика тог времена, иако се више од половине рада (унутрашњи транспорт, претходно влажење, сортирање, разлиставање, харманисање, храњење машина за резање, израду и паковање) обављало ручно.

Производња дувана у листу 1909. на територији Србије износила је 2.300 т, од тога у Нишком округу 950, Врањском 600 и Крушевачком 500. У Југославији између два светска рата, производња дувана у листу кретала се од 33.600 т у 1924. до 6.020 т 1934. У овом периоду произведене количине значајно осцилирају, чиме је онемогућаван оптимални развој ове привредне гране. Почетком 20-их година Југославија је у укупној светској производњи дувана у листу учествовала са 0,7%. Године 1939. у Србији је било 8 дуванских станица и то Прешево, Бујановац, Врање, Владичин Хан, Лесковац, Житковац, Крушевац и Бајина Башта. У асортиману прерађеног дувана пре II светског рата доминира крижани дуван за ручно прављење цигарета, са 50%. Карактеристике д. и. могу се посматрати у две временске целине. Предратна производња 20-их и 30-их година и послератна, након 1945. Послератна производња по обиму је двоструко већа у односу на предратну. Такође, након 1945. ова привредна грана добија шири друштвени значај. Осим задовољења домаће потрошње, д. и. има циљ и да оснажи производне снаге земље и утиче на социо-економске проблеме кроз запошљавање већег броја радника. Око 150.000 пољопривредних газдинстава се бавило производњом дувана, а број стално запослених у обради и преради дувана у СФРЈ износио је око 20.000. Учешће д. и. у националном дохотку износило је 4%, у извозу пољопривреде 20%, у подмиривању савезног буџета око 20%. Осамнаестогодишњи послератни просек учешћа дувана у листу у укупном извозу СФРЈ био је 5,7%. Најзначајнији произвођач дувана у листу била је Македонија (чак 50%), Србија (око 30%), Босна и Херцеговина (око 15%), Хрватска (око 4%) и Црна Гора (око 2%). Производња цигарета у Југославији константно је расла, те је за период 1935--1939. износила 7.100 т, за период 1940--1944. 15.200 т, а за период 1950--1954. 16.800 т.

У првој деценији након II светског рата укупна прерада дувана одвијала се у седам фабрика и карактерише је стални раст. Најзначајнија фабрика била је Фабрика дувана у Нишу, иако значајно оштећена у рату и са скромном опремом (14 резачких машина, 24 машине за израду цигарета и 19 пакерица). У фабрици у Нишу производња је обновљена већ почетком 1945. У априлу производња је износила 210 т цигарета, а већ у јуну 311 т цигарета и око 100 т крижаног дувана. Просек физичког обима производње дуванских прерађевина у Фабрици дувана Ниш у периоду 1945--1954. износио је 4.142 т, што је чинило 25,9% југословенске производње. Асортиман је обухватао цигарете „Морава", „Зета" и „Драва" и паклице крижаног дувана. Процес производње био је технолошки застарео, са значајним уделом ручног рада. Заправо, ручни рад преовладава у свим деловима технолошког процеса. Општа карактеристика д. и. Србије у овом периоду је усмереност производње ка обиму који може да подмири домаће потребе, што је водило ка лошем квалитету производа уз веома скроман асортиман. Количине извезених дуванских прерађевина биле су занемарљиве. У појединим периодима, нишка фабрика снабдевала је чак до једне трећине југословенског тржишта. Наредних десет година, у периоду 1955--1965, долази до снажног раста д. и. Југославије. Отворено је пет нових фабрика дувана (Прилеп, Куманово, Врање, Гњилане и Нови Сад) и реконструисане су постојеће фабрике у Сарајеву, Љубљани и Скопљу. Десетогодишњи просек производње износио је 5.404 т. Истовремено, најзначајнија фабрика дувана у Србији, Фабрика дувана Ниш, није пратила овај тренд раста, што је било последица застарелости техничко-технолошког процеса производње и неповољне кадровске структуре, са претежно ниско квалификованом радном снагом. У овом периоду обим производње се повећао, али је удео у југословенској производњи опао на 24,2%. У другој половини 50-их година у асортиману цигарета Фабрике дувана Ниш доминантне су „Драва" и „Морава". Цигарете са филтером почеле су да се производе 1960. и достигле су удео на тржишту преко 95% до 1980. Целофанирање паклица започето је 1958. Државни монопол на дуван укинут је 1950. и фабрике су предате радницима на управљање, што је значајно утицало на развој д. и. Значај и позиција ове индустријске гране у југословенској привреди опада, али је она и даље представљала значајан приход за фискалне потребе државе. Најзначајнију позицију д. и. имала је у Македонији, будући да је чинила чак четвртину македонског националног дохотка. Разумљиво, ово питање било је од прворазредног значаја за македонске власти. Основани су асоцијација за дуван („Југотутун") и увозно-извозна организација „Македонија табак". Насупрот томе, у Србији су произвођачи наступали самостално.

Шездесетих година постојала је иницијатива о удруживању свих предузећа за обраду дувана и свих фабрика дувана на територији бивше уже Србије, Косова, Војводине и Црне Горе, али се то није остварило. Прво значајно окупљање произвођача из Србије представља оснивање Д. и. Ниш -- ДИН јула 1963. У састав ДИН-а ушла су следећа предузећа: Фабрика дувана Ниш, предузећа за обраду дувана из Ниша, Пирота, Прокупља, Житковца, Бајине Баште и Бијелог Поља. У каснијем развоју у састав су ушла још предузећа за обраду дувана из Љубовије, затим Крушевца, а 1969. у састав ДИН улази и Фабрика дувана Бањалука. Најзначајнији пословни резултати ДИН представљају: завршетак генералне реконструкције фабрике у Нишу којом су уведене савремене технологије у производњи дуванских прерађевина, изградња новог магацина за дуван и нове фабрике дувана у Нишу, почетак производње лиценцираних цигарета „Кент" и „Олд голд" и пласман нишких дувана на америчко тржиште, излазак на бугарско и совјетско тржиште кроз међународну сарадњу са „Бугартабаком" из Софије. Значајне инвестиције реализоване су и у Фабрици дувана у Бањалуци. У периоду 1965--1974. извршене су значајне инвестиције у производни процес и опрему. Завршена је реконструкција постојеће фабрике у Нишу по угледу на развијеније земље, те је у првој половини 1966. пуштено у рад ново, модерно одељење припреме дувана. Проширен је и асортиман производа увођењем првих лиценцираних цигарета „Кент" 1968, као и домаћих брендова „Дијамант" (1969) и „ЛД" (1970). Такође, граде се нови магацин дувана и нова фабрика дувана у Нишу. Изградња нове фабрике дувана започета је 1971. Након три године, 1974. фабрика је пуштена у рад са капацитетом 12.000 т годишње и могућношћу повећања капацитета на 20.000 т годишње. У овом периоду производња у Фабрици дувана Ниш дуплирана је у односу на претходну деценију и износила је 8.195 т, а учешће у југословенској привреди је остало непромењено.

Развој д. и. био је посебно интензиван након 60-их година па до распада СФРЈ. У атмосфери веома јаке конкуренције на домаћем тржишту настала је иницијатива за формирање удружене д. и. са територија Србије и Босне и Херцеговине, која је касније названа Удружена дуванска индустрија (УДИ). Најзначајнији произвођачи цигарета, фабрике у Нишу и Сарајеву, имале су оштру конкуренцију у новооснованим фабрикама у Прилепу, Врању, Куманову, Новом Саду и Гњилану. Осим тога, и македонска групација „Југотутун" желела је да преузме доминацију у сфери прераде дувана. УДИ је званично почела са радом 1970, са седиштем у Нишу. У састав УДИ-ја ушле су групације: ДИН Ниш, Фабрика дувана Сарајево (са целокупном дуванском привредом из БИХ, осим Бањалуке која је претходно припојена ДИН-у) и ДИВ Врање. Ове фабрике дувана, од укупно 15 на југословенском тржишту, покривале су преко половине тржишта цигарета. У саставу УДИ-ја биле су и пратеће делатности као што су обрада дувана, производња филтер штапића, штампарије итд. Развој д. и. у периоду 1975--1984. био је стабилан и усклађен са кретањима на светском тржишту. Просек производње Фабрике дувана Ниш био је 11.316 т. Производни асортиман цигарета се променио, те преовлађују цигарете екстра групе, I и II групе, а доминантни брендови били су екстра и обична „Дрина", „ЛД" и „Бест". Сложена организација удруженог рада „Југодуван" формирана је 1978. са седиштем у Нишу. У њен састав ушле су дуванска привреда и услужне делатности: фабрике дувана Ниш, Врање, Гњилане и Бањалука, пет радних организација за производњу и обраду дувана (Ниш, Пирот, Житковац, Прокупље и Лесковац), две графичке организације („Просвета" Ниш и „Графофлекс" Прешево), три радне организације за трговину („Дуван" Београд, „Дуван" Приштина и „Југодуванкомерц" Ниш) и Интерна банка. „Југодуван" је 1985. запошљавао око 7.000 радника.

Осим ДИН, на простору Србије значајне привредне субјекте д. и. чинили су Д. и. Врање -- ДИВ, Дувански комбинат Гњилане и Д. и. Зрењанин. ДИВ је настао 1957. удруживањем четири предузећа за обраду дувана (Врање, Бујановац, Прешево и Владичин Хан). Развој ДИВ обухватио је изградњу нове фабрике дувана у постојећем фабричком кругу у Врању, изградњу фабрике за дуванске фолије у Бујановцу, изградњу фабрике за производњу графичке амбалаже у Прешеву и фабрике за производњу пластичне робе у Владичином Хану. Производња цигарета у ДИВ-у започела је 1960, а просечна годишња производња цигарета у периоду 1960--1995. износила је око 1.750 т годишње. У асортиман ДИВ-а улазе цигарете „Зета", „Филтер ДИВ" и „Викенд". Године 1972. откупљене су лиценце за „Винстон" и „Камел". Узгој дувана у Гњилану датира још од 1913. Магацин за дуван изграђен је 1947, а фабрика за прераду дувана 1960. У Дуванском комбинату Гњилане просечан обим производње цигарета у периоду 1966--1995. износио је 1.009 т. На простору Зрењанина дуван се гаји од 1815, а производња дувана најпре се одвијала под мађарским монополом. На пољима Војводине сађене су сорте црних дувана. За време II светског рата, 1941. отворена је радионица за цигаре и резани дуван, а 1943. и одељење за производњу цигарета. После ослобођења, сва опрема за прераду дувана пребацује се у Скопље. Даља производња у Зрењанину углавном се одвијала као центар сировог дувана. Године 1963. поново се формирао центар за прераду дувана, јер је производња цигара, цигарилоса, лулаша и дувана за жвакање пребачена из Љубљане у Зрењанин.

Након распада СФРЈ долази и до промена у д. и. Производња сировог дувана у СР Југославији значајно варира и износила је од 5.600 до 9.159 т годишње, а у ДИН Ниш производња дувана је износила 1.200--1.630 т годишње. Производња дуванских прерађевина у СРЈ износила је 10.920--14.720 т (просечно 12.962 т) што је задовољавало половину домаћих потреба, а у ДИН Ниш производња је износила 7.119--9.568 т (просечно 8.490 т). Деведесетих година дошло је до значајних турбуленција, а од 1993, због наглог осиромашења, потрошачи све више почињу куповати дуван и цигарет-папир на црном тржишту. Такође, дуван почиње да се сади и узгаја широм Србије, у приватној режији. Све то је драстично утицало на д. и. Почетком 2000-их долази до приватизације српских дуванских фабрика. Најзначајније приватизације реализоване су 2003. када је компанија „Филип Морис" купила фабрику дувана -- ДИН „Фабрика дувана" и „Бритиш америкен тобако" је купио ДИВ. Осим тога „Јапан тобако" је приватизовао погоне у Сенти. Компанија „Монус" основала је сопствену компанију у Инђији и производња је започела 2005. Данас је д. и. један од највећих пореских обвезника у Србији и обезбеђује 11% буџетских прихода Србије.

ЛИТЕРАТУРА: А. Икономовски, Дуван у светској и југословенској привреди: историјат, развој и перспективе, Бг 1970; C. Стојановић, Дуванска привреда 1945--2000, Ниш 2001; Б. Мијатовић, Дуван и српска држава у XIX веку, Бг 2006.

М. Михајловић