ДРОЗД

ДРОЗД, свака птица певачица која је претежно смеђа одозго и беличаста с пегицама или пецкама одоздо, из рода Turdus (породица Turdidae из реда Passeriformes). Има подужи јак кљун и високе чврсте ноге. За разлику од коса који припада истом роду, и мужјак и женка д. су међусобно сасвим слични. Мужјаци имају врло развијену и гласну песму. Д. живи у шумовитим пределима. Храни се лети глистама и бескичмењацима које лови на тлу, а од јесени плодовима које бере с грана или скупља на тлу. Велико, дубоко зделасто гнездо обично прави у рачви грана или на некој другој подлози, често на видљивим местима. На 3--6 пегавих јаја плавичасте или зеленкасте основе лежи две недеље, највише женка. Младунци гнездо напуштају са 2--2,5 недеље, а још 2--3 недеље их родитељи хране. Обично имају по два легла годишње. Територијални су, али се после гнежђења окупљају у мањим или већим групама. Већина популација се у извесној мери сели (ноћу), али не напушта умерени климатски појас. У Србији се током зиме ипак могу видети све четири врсте д. Све су строго заштићене у Србији.

Д. певач (Turdus philomelos) омањи je д. и у Србији је најчешћи. Са горње стране је уједначено светлосмеђ, а са доње густо посут тамним пегицама у облику врхова стрела поређаних у уздужне низове. Стабилна популација од око 500.000 парова гнезди се широм Србије у свим типовима шума, а најгушћа је у заклоњенијим и влажнијим брдским листопадним шумама. Дубоко гнездо изнутра облепи масом од иверја, блата и пљувачке, без додатне меке унутрашње поставе од сена и перја. Једини је д. који као алат користи камен за разбијање пужевих кућица. Песма му се састоји од поновљених продорних звиждука и кликтаја и најчешће се чује рано ујутро и увече. Зими их мало остаје у Србији Д. имелаш (Turdus viscivorus) је најкрупнији, сличан је претходном, али су пегице с доње стране округласте и неправилног распореда. Живи најчешће у рубним деловима брдских и планинских шума. Популација у Србији је стабилна -- око 30.000 гнездећих парова. Сматра се најважнијим чиниоцем у расејавању имеле, чијим се бобицама зими храни. Пева са истакнутог положаја мелодичну звиждукаву песму сличну косовој. Д. боровњак (Turdus pilaris) ируптивна је и експанзивна врста д. средње величине, сивог темена и надрепка и црног репа, док су леђа кестењаста. Песма му је шкрипава, не много мелодична. Зими се појављује у врло покретљивим скитачким јатима (и по више хиљада јединки) са севера, која се задржавају само док не поједу све локалне бобице. Почетком ХХI в. почео је да се гнезди и у Србији, најпре у планинским пределима југозападне Србије, а затим понегде и у парковима у низини. Иницијална популација од стотинак гнездећих парова и даље расте. Мали д. (Turdus iliacus) најмања је врста и препознаје се по белој обрви и упадљиво риђем перју на боковима и поткриљу. Не гнезди се у Србији него се појединачно или у јатима појављује само зими и на селидби.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Секулић и др., „Дрозд боровњак Turdus pilaris и руменка Carpodacus erythrinus: нове гнездарице Србије", Ciconia, 2005, 14; Ч. Вучковић, „Дрозд боровњак Turdus pilaris -- нова гнездарица Војводине", Ciconia, 2011, 20; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015.

В. Васић