ДАДА (Југо-дада)

ДАДА (Југо-дада), српски авангардни покрет, део европског дадаистичког покрета који се односи на индивидуални активизам Драгана Алексића (1901‒1958) у периоду од 1920. до 1922. Појава Ј.-д. спада у период постдаде у свим својим манифестацијама, од дадаистичких часописа до дадаистичких матинеа/соареа. Пошто д. није имала сопствене формалне стилске особености, створила је нову уметничку етику и постојала као провокација, принципијелна конфузија и темељно супротстављање свему постојећем. Прихватајући стварање нереда и пометње као метода дадаистичке акције, Алексић је развио и неке специфичности Ј.-д. Идеје д. и информације о дадаистичким дешавањима, скандалима са немачких манифестација, стизале су у Југославију прво преко загребачких новина.

За почетак Ј.-д. узима се 1920, када Алексић из Винковаца одлази у Праг на студије славистике и почиње да сарађује са листовима Народњи Политика и Час. На једном мањем јавном скупу, он објављује своју теорију органске уметности, Оргарт (оригинални дадаизам), што је препознато у прашким уметничким круговима као балкански дадаизам. Текст своје теорије Алексић шаље као циркулар Швитерсу, Хаузману, Мерингу, Хилсенбеку, Ернсту и Цари, који се одушевљавају његовим идејама, прихватајући га као балканског и југословенског представника у међународном дадаистичком покрету. Алексић затим пише низ текстова, од дадаистичких манифеста преко прича, песама, драма и предавања до афоризама, чиме је припремљен терен за дадаистичка дешавања у Југославији. Одмах по објављивању првог броја Зенита у Загребу 1921, Алексић ступа у преписку са Љубомиром Мицићем и Бранком Ве Пољанским, а додирна тачка им је балканска тенденција ка различитим идејним поставкама. Алексић објављује у Зениту и заједно са Пољанским у Прагу, пред великим аудиторијумом, организује дадаистичке манифестације „о дадаизму и Паневропи", које се завршавају скандалом и тучом. Тада је формулисао и своју концепцију филозофије дадаизма „какотедрагост" или општу слободу стваралаштва, прочитао је песму Љубавна фармакопеја, после чега је настао општи лом. На успеху дадаистичко-зенитистичке сарадње честитали су му одмах дадаисти, нарочито Хаузман и Меринг. У Прагу је одржан још низ соареа ове врсте, која су се редовно завршавала скандалима, што је и био њихов циљ. Алексић је потом у Бечу ступио у сарадњу с Лајошем Кашаком (уредником мађарског активистичког, авангардног, марксистичког часописа Ma/Данас), одржао једно предавање и стигао у Загреб где се брзо укључио у тамошњи културни живот, али и у „главни штаб" Зенита. Зенитистичко-дадаистичке идеје пропагирао је и у Винковцима, међу младим песницима. У сарадњи са Ве Пољанским, он покреће ревију Кинофон у Загребу (1921‒1922), што је на просторима Балкана почетак отварања концепције филма као уметности, а наставља и да објављује у Зениту.

У другој фази свога рада Алексић оснива д.-клуб Ј.-д. у Петрињској 6 у Загребу, заједно са дадаистичком групом (четом) коју су чинили Драган Сремец, Славко Станић (Шлезингер), Антун Милинковић (Fer Mill), Михаило С. Петров, руски емигрант Видо Ластов, два песника, Нац Сингер и Џим Рад, као и преводиоци М. Фридман, М. Ремовачек и М. Рајх, који ступају у везу с Кашаком и дадаистима Царом, Швитерсом и Хилсенбеком. Резултат је да се 1922. у часопису Ма објављује Алексићева песма Таба-циклон II, на међународном језику (nigger lingue), али и Мицићева песма 13. Алексић и чета оснивају часописе Дада-Танк и Дада-Џез и организују дадаистичке манифестације. Од оригиналних идеја до визуелних ефеката са типографијом, ови часописи представљају целовита авангардна дела и спадају у врх европских дадаистичких издања. Мицић и Пољански се у следећем броју Зенита јавно одричу сваке везе са Алексићем и Петровим и објављују антидадаистички памфлет Дада-Јок, објављујући отворену нетрпељивост до туче између дадаиста и зенитиста. Ј.-д. клуб објавио је читаву едицију (Џез-Пиштаљке-Џез, Детектив Ромб, шундроман Драгана Алексића, Електро бифтеки Михаила Петрова, Секунда кроз мозак Мелхиора Фишера, Лето без сифилиса Драгана Алексића). Дада-Танк најављује манифестације за следећу сезону у Загребу, Београду, Осијеку, Винковцима, Новoм Саду, Љубљани и Сплиту, а успоставља се и сарадња са суботичким и новосадским активистима окупљеним око листа Út (Пут). Августа 1922. дадаистичка чета одржава у Осијеку дадаистички матине најављен као концерт, када је рецитована Алексићева песма Крацкрацикрутцикриц, одржана предавања о слободи стваралаштва музике и дадаистичке драме, што у целини критика карактерише оценом: „дадаизам је чедо комунизма". Следећи дадаистички матине одржан је новембра у Суботици, заједно са активистима листа Út у сали биоскопа „Корзо", који је Алексић десет година касније назвао „невероватним доживљајем у Суботици (музика мириса, дадаистичке пантомиме, активистички стихови, лом у публици)". Покрет се потом премешта у Београд, где се Алексић повезује са Мони де Булијем, Радетом Драинцем, Бошком Токиним, Ранком Младеновићем и Станиславом Винавером, са којима размењује идеје дадаизма, сусрећући се у фоајеу хотела „Москва". Последња акција клуба Ј.-д. било је слање у Берлин за документацију дадаистичке архиве Валтеру Мерингу песме Драгана Сремеца Dadaritter (Дадавитез), настале уз помоћ случаја и немачког речника. Ј.-д. се укида 1922. Нове идеје које су ширили Алексић и његов круг утицале су на младе београдске интелектуалце и на формирање духа надреализма у уметности и књижевности, док је сам Алексић унео нов, савремен приступ у српску ликовну критику. У својим текстовима он расправља о старој уметности као немоћној, о дадаизму и о борби за нову уметност. По њему, уметник мора пронаћи оно исконско у човеку, ослободити се диктата свести и разума и доћи до последње апстракције. У духу дадаистичке синтезе медија, Алексић пише о сликарству, поезији и музици, користећи примитиван језик, имперсоналност, бруитизам, непоновљивост, апсурд и парадокс. На овим постулатима он је очекивао стварање новог уметника, уметности и човека, што јесте д. револуција, која потпуно раскида са старим и приближава се анархизму.

Уметничка пракса првих деценија ХХI в. која у највећој мери даје првенство концепту, било да се сврстава у неоконцептуалну уметност или не, у највећој мери дугује д. и Ј.-д., које су отвориле путеве свести о проширеном пољу уметности. Од Ј.-д. остала је само идеја о слободи уметности, али је она дефинисала посебно стање духа у нашој средини, културу паралелну са оном институционализованом, са којом је у сталном антагонизму. Развојна линија субверзивног утицаја Ј.-д. може се пратити од I светског рата. Занемарена, маргинализована и самомаргинализована, она остаје без непосредног утицаја на културу своје средине, као краткотрајна и маргинална појава. Међутим, дадаизам је био пре философски него уметнички покрет, са аксиолошким распоном од анархије и апсурда до нихилизма, субверзије и хаоса, налазећи простор свог субверзивног деловања у раскиду с модернизмом и антиципирању постмодернизма, али на маргини авангарде. Драган Алексић је био важна личност и српског дадаизма и целокупне српске авангарде.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Алексић, „Водник дадаистичке чете", Време, 1931, 3243; H. Richter, Dada-Kunst und Antikunst, Köln 1964; Г. Тешић (прир.), Драган Алексић: Дада Танк, Бг 1978; Р. Лепосавић, „Југо-Дада", 3+4, 1981, 3; В. Милновић, Речито ћутање Драгана Алексића или још увек чекамо неодаду, Н. Сад 2013.

Ж. Гвозденовић