ДЕАК

ДЕАК, Ференц (Deák Ferenc), књижевник, сценариста, културни радник (Нови Итебеј, 1. I 1938 -- Суботица, 23. X 2011). По завршетку Средње школе примењених уметности у Новом Саду 1960, запослио се у Издавачком предузећу „Форум" као технички уредник листа Képes Sport, те сарадник омладинског листа Képes Ifjúság (1961--1969). Између 1969. и 1982. радиo је као драматург-уредник и главни уредник петојезичног драмског програма Радио Новог Сада, а од 1982. до 1986. био је амбасадор СФР Југославије у Гвинеји. По повратку био је постављен за заменика главног уредника Радио-телевизије Војводине где је радио до одласка у пензију (1999). Прво његово штампано дело је двојезична збирка песама Éjféli halász / Поноћни рибар (прев. Владислав Јамбор, Н. Сад 1959). Следе збирке приповедака Rekviem (Н. Сад 1961) и A Nap gyökerei (Н. Сад 1965). Током 1968. објављује неколико превода из дечје литературе, ствара прве радио-драме и пише драму Боровнице (Áfonyák, Н. Сад), која представља велик преокрет у његовом књижевном стваралаштву. Постављена на сцену суботичког Народног позоришта Népszínház, у режији Михаља Вирага, драма је добила ванредну награду за текст Стеријиног позорја 1969. за изузетан поетски квалитет драме у стиховима. Потом следе самостална збирка (Bagoly és csizma, Н. Сад 1969; Сова и чизма, прев. Сеја Бабић, Н. Сад 1972) и роман Zsivány (Н. Сад 1970). Наредних година суботичко Народно позориште, као и Новосадско позориште / Újvidéki Színház, игра неколико његових позоришних комада: Жеђ за ваздухом (Суб. 1971), Csillagos időkön vörös ékezet (Звездана времена, 1977), Nirvána (1981), Határtalanul (Без граница, 1997). Аутор је многобројних сценарија за филм и ТВ драме: A föld lélegzik (Земља дише, 1969), Teher (Бреме, 1972), Parlag (Парлог, 1974), Hétvége (Крај недеље, 1975, ТВ), Házi terápia (Кућна терапија, 1977), Fajkutyák ideje (Време расних паса, 1983, ТВ), A vakság színei (Боје слепила, 1992), Fojtás, (Дављење, 1996); Embertragédia (Човекова трагедија, 1999); A szórvány magánya (Усамљеност мањине, 2002); Perlekedők (Парничари, 2002), Bolygótűz (Бушење, 2001/02) и др. Добитник је награде „Невен" (1970), награде фестивала ЈРТ у Охриду (1972) и Порторожу (1975), Велике златне арене (филм К. Вичека Trófea/Трофеј, косценариста, 1979) и Златне арене за сценарио (филм Б. Маширевића Граница/Határ, 1990) Фестивала југословенског филма у Пули, те награде за животно дело (1990).

К. Каич

Био је председник Савеза југословенских драмских писаца (1976--1980), члан југословенског одбора Унеска. Дела објављује и двојезично, а превођен је на неколико језика. Плодни стваралац изузетног сензибилитета, иновативне тематске и жанровске разуђености. Црпећи теме из мултикултурне стварности, као хроничар времена, у свом уметничком поступку експериментише са стваралачком применом мултимедијалних средстава, стапа изражајне могућности разних уметности.

М. Циндори Шинковић

ДЕЛА: песме: Kudarc, Н. Сад 1982; Szerelmes episztolák, Кањижа 1994; драме: Tor, Н. Сад 1972; романи: Métely, Н. Сад 1969; Zsivány, Н. Сад 1970; Aszály, Н. Сад 1973; Rétegek, Н. Сад 2003; Szóródás; Н. Сад 2006; збирка сценарија и ТВ-драма: Árnyjáték, Н. Сад 1985.

ЛИТЕРАТУРА: J. Bányai, Könyv és kritika, Н. Сад 1973; C. Utasi, Vonulni ha illőn, Н. Сад 1982; Е. Csányi, „Olcsó koktél", Új Symposion, 1982, 209; I. Ladány, „Jelenünk forgatókönyvei", Híd, 1986, 9; Az Újvidéki Színház húsz éve, Н. Сад 1994; A. Görömbei, Napjaink kisebbségi magyar irodalma, Будимпешта 1997; L. Gerold, Drámakalauz, Н. Сад 1998; I. Bori, A jugoszláviai magyar irodalom története, Н. Сад 1998; 150 година / 150 година / 150 éves, Народно позориште / Narodno Kazalište / Népszínház, Суб. 2004; I. Bori, A jugoszláviai magyar irodalom története, Н. Сад 2007; S. Hódi, É. Hódi, Vajdasági magyar ki kicsoda 2010, Аda 2011.