ДРУШТВЕНА МОДЕРНИЗАЦИЈА

ДРУШТВЕНА МОДЕРНИЗАЦИЈА, развојни процес заснован на иновацијама у свеукупном начину друштвеног живота: у начину мишљења, осећања, веровања, деловања и понашања појединаца и група -- у њиховом стваралаштву и раду, у међусобном организовању, сукобљавању и свеколиком комуницирању. У најширем смислу, појам модернизације везује се за све ново што настаје као друштвено-културна творевина коју једни људи стварају а други прихватају да би тиме задовољили неку своју дотле незадовољену или новонасталу потребу и решили неки свој нерешени проблем. Д. м. је сложен и противречан развојни процес, јер зависи од мноштва појединачних и групних потреба, интереса, усвојених вредности, прихваћених норми и културних образаца који су не само различити него често и међусобно супротстављени. У теоријама модернизације обично се користи идеално-типска дихотомија: традиционално--модерно друштво, од којих се овај други члан, углавном, односи на структурно сложенија и историјски развијенија друштва. Ову дихотомију користе многи аутори у антропологији, социологији, економији, политикологији и другим друштвеним наукама кад разликују заједницу и друштво (Ф. Тенис), механичку и органску солидарност (Е. Диркем), традиционално и рационално деловање (М. Вебер), натуралну и робну привреду (К. Маркс), ниску (народну) и високу (урбану) културу (А. Кребер, Р. Ретфилд). Развијањем наведене типологије уобичајено је схватање које операционализују амерички истраживачи Ларсон и Роџерс кад детаљније разликују традицоналну и модерну друштвену организацију: традиционална друштва карактеришу неразвијена и проста технологија, низак ниво писмености и образовања, друштвени односи ограничени на ниво локалне заједнице, примарни односи међу појединцима, помањкање економске рационалности, суздржаност у понашању и затвореност према новим улогама; модерна друштва имају развијену технологију и сложену поделу рада, висок степен образовања, космополитску оријентацију у друштвеним односима уз слабљење и раскидање сродничких и уско-локалних веза, преовладавање секундарних, деперсонализованих односа међу појединцима, наглашену економску рационалност, наметљивост у понашању и лако мењање и прихватање нових улога. Т. Парсонс најразвијенијима сматра она друштва која показују највећу способност активног прилагођавања спољним околностима и способност мобилисања унутарње енергије својих припадника за задовољавање сопствених потреба. Полазећи од овог општег става он разликује првобитна, интермедијална и модерна друштва. Првобитна (примитивна) друштва су неиздиференцирана, заснована на породици и сродничким групама које чине основу економске структуре, на локализму у односима и свести којом доминирају митологија, магија и религија. Интермедијална друштва се од примитивних разликују по постојању писмености, али према степену њене развијености разликују се два подтипа: архајско-интермедијално и историјско-интермедијално друштво. Модерна друштва Парсонс одређује у Веберовом и Диркемовом духу, пре свега преко модерног права, с универзалним нормама и формалном процедуром.

Основни глобални чинилац модернизацације свих друштава у последња два века су велики научно-технички проналасци и њихова примена у свим областима друштвеног живота. У том смислу се може рећи да научно-техничке револуције покрећу глобалне модернизацијске таласе који се са Запада шире према Истоку као нови тип индустријализације и урбанизације традиционалних, аграрно-сељачких и прединдустријских друштава. Научно‑техничка револуција је коренит и универзалан друштвени преокрет у развоју производних снага и целокупне производне технологије. Историјски је условљен применом значајних научно‑техничких открића на којима почива модерна индустријска и постиндустријска цивилизација. Прва индустријска револуција је почела са проналаском (1784) и потоњим коришћењем парне машине. Друга техничко-технолошка револуција почиње са проналаском дизел-мотора с унутрашњим сагоревањем и с коришћењем електромотора (на прелазу из XIX у XX в.), а завршава се проналаском атомског реактора. Овим техничким проналасцима ударен је темељ градске индустрије масовних размера, којој нова погонска снага омогућује временски континуитет и просторну концентрацију. Трећа технолошка револуција везује се за проналазак и масовно коришћење електронског чипа и на њему заснованих рачунара (компјутера) у другој половини XX в. Ову последњу неки називају и информатичком револуцијом, с којом се ступа у тзв. постиндустријско или информатичко друштво.

Индустријализација је модернизацијски процес у којем се маса становништва радно ангажује у прерађивачкој (индустријској) производњи, због чега се тај сектор привреде означава као секундарни. Њега карактерише процес механизације људског рада, који се огледа у преношењу тежишта рада са човекове физичке снаге на рад машина. Новим техничким проналасцима ударен је темељ градске индустрије масовних размера. Индустрија захтева масовно радништво (које се регрутује из сељаштва), огромне количине енергије и сировина за масовну серијску производњу, акумулацију капитала, ширење тржишта, концентрацију становништва у великим градовима и власти у гломазним и бирократизованим управљачким системима.

Урбанизација као модернизацијски процес прати индустријализацију и има два аспекта: демографски и социолошки. Демографски, то је раст градова због пресељавања из села у градове, а показатељ је увећавање удела градског и смањивање удела сеоског становништва у укупном становништву. Ниво демографске урбанизованости код нас сличан је светском и знатно испод европског просека. У Србији је тек пописом од 1991. забележен већински удео градског становништва (око 54%) у односу на становништво осталих неградских насеља (око 46%). Према подацима УН, светско становништво је такав прелаз од сеоске ка градској већини забележило 1992. Овај прелаз ка урбаној већини до краја XX в. су оствариле све европске земље (изузев Албаније). Србија је данас само нешто мало изнад најмање урбанизованих европских земаља. Социолошки гледано, урбанизација се схвата као ширење градског начина живота на село, што се огледа у томе што сеоско становништво из градова преузима културне обрасце и техничка средства којима мења свој традиционални начин рада, становања, слободног времена и комуникације.

Постиндустријско друштво је тип развијеног друштва које се везује за најновије промене у индустријској цивилизацији које се одигравају у другој половини XX в., а убрзавају се почетком XXI в., под утицајем треће технолошке револуције, коју неки називају и информатичком револуцијом. Сходно томе, они постиндустријско друштво називају информатичким друштвом у којем су на делу многе иновације: нове производне снаге, нове технологије, нови начини производње, промене у предметима и карактеру рада, у структури и образовању радне снаге, у производним и укупним друштвеним односима и начину свакодневног живота људи. Електроника, микрочипови и на њима заснована вештачка интелигенција, информатика и роботика омогућују висок степен аутоматизације рутинске производње и стварају техничке предуслове за ослобађање човека од монотоног и тешког рада. Човек је у свом раду све више ангажован у припреми и контроли радних операција. Појављују се нове високонаучне технологије (ласери, генетски инжењеринг) и нови материјали, као што су силицијумска влакна и други суперпроводници.

Последице наведених промена су вишеструке и не мимоилазе ниједну област друштвеног живота ни било које глобално друштво. Информатичка технологија и на њој заснована комуникација, иако неравномерно, неумитно се шири на сва савремена друштва у свету и у том смислу условљава глобализацију, као најновији и веома противречан модернизацијски талас, који је запљуснуо и српско друштво. Као типично балканско, европски периферно, а светски полупериферно, савремено српско друштво је и овај најновији глобализацијски талас модернизације дочекало неспремно на његове разорне изазове који за Србију долазе у ново-старим империјалним аранжманима са Запада. Срби су такав глобализацијски цунами дочекали са нефункционалном претходном и недовршеном садашњом државом, без јасне историјске оријентације, рационалне друштвене организације и реалне развојне стратегије и тактике, с идеолошком и националном пометњом, с ослабљеном снагом и нарушеним имунитетом за очување преосталих елемената државног суверенитета и интегритета, националног идентитета и социјалног достојанства. На примеру српског друштва показало се да усиљена модернизација, ако се агресивно намеће споља, мало шта добро доноси ономе коме се намеће, а много више користи онима који су њени протагонисти. То се односи на све идеолошке моделе усиљене модернизације српског друштва: почев од комунистичког гесла „стићи и престићи Америку", преко обрасца „електрификација + индустријализација = социјализам" и револуционарне „експропријације експропријатора", до контрареволуционарно убрзаване транзиције, реприватизације, демократизације и псеудолибералне евроатлантске глобализације. У противречном садејству неповољних спољних и унутарњих околности међу последицама идеолошки наметаних модела модернизације у Србији најтеже су пражњење српских села, гушење све гломазнијих градова, исељавање младих и образованих, загађивање воде, ваздуха и плодног земљишта, продубљивање социјалних и регионалних неједнакости, ограничавање државног суверенитета, угрожавање територијалног интегритета, националног идентитета и људског достојанства. На примеру најразвијенијих друштава уочава се правилност да је модернизација цивилизацијски најделотворнија када не руши револуционарно сваку традицију него се на њу органски ослања -- чувајући и развијајући оно што је у њој здраво, док поступно и промишљено мења оно што је препрека вреднијем начину људског живота. Парадокс је да се, чак и у таквим оклностима, развојни процес модернизације често појављује и приказује као идеолошки конструкт наметнутог „модернитета". Такав „модернитет" схваћен је као скупна ознака за технологију индустријске производње, за друштвено-организациону и за културно-симболичку инфраструктуру која једнострано и апсолутно подстиче, подржава, устаљује и оправдава индустријски начин живота, масовну производњу и потрошњу, масовне комуникације, униформисане вредности, норме и облике живљења масовних урбаних друштава. Међутим, баш тако схваћени „модернитет" данас показује најочитије знаке кризе -- структурне, функционалне и смисаоно-значењске, вредносне и идентификацијске. Индустријска организација рада, бирократска организација друштва, контрола јавности путем масовних медија, концентрација економске, политичке и информацијско-манипулативне моћи у врховима друштвене пирамиде обичног малог човека чини беспомоћнијим него икад. Све ово је утолико теже поднети зато што су у тако схваћеном модерном добу доведене у питање све примарне људске заједнице (нарочито породица), а ослабио је и утицај религије на људе. Искуство свакодневне патње и зла постаје за људе неподношљиво, јер се ни са чим не осмишљава. Религија је, на овај или онај начин, осмишљавала чак и најболнија искуства човека, независно од тога да ли су она изазвана природним или друштвеним узроцима. Модерно друштво је довело у питање вредност верских теодицеја, али није отклонило околности које их чине потребнима. Патологија свакодневног живота у модерним урбаним, масовним и индустријским друштвима гони људе да се опиру њеним последицама тражећи човечније алтернативе. „Усамљена гомила" себичних индивидуа, у непрекидној међусобној борби за новац, богатство, „имиџ" -- гура слаба људска бића не само у материјално сиромаштво него и у духовну беду, у злочин и дрогу, у перверзије и бесмисао егзистенције, уз масовне медије којима им се свакодневно „испира мозак". Тако отуђена (светосавским језиком речено онечовечена, обезбожена и обездушена) људска бића неспособна су да воле ни себе ни другога, нису у стању да створе и одржавају ни своју породицу, а некмоли ширу људску заједницу. У својој саможивости, они имају потребу за другим човеком само ако га могу употребити као објект својих, неретко перверзних жеља. Они не знају шта су људска љубав, достојанство, слобода, истина, лепота, правда нити у њиховом неговању и развијању виде било какав смисао. Постаје очигледно да такав „модернитет" не може да буде крајњи циљ људског и друштвеног развоја, те да у том смислу нема „краја историје" (Ф. Фукујама). Остаје, пак, прилично нејасно куда води још противречнији друштвени развој у најновијем и будућем времену, које се све чешће означава као виртуелно, дигитално или какво друго „постмодерно" доба, са његовом већ осведоченом „пост-истином" као владајућом вредношћу.

ЛИТЕРАТУРА: Н. А. Турен, Постиндустријско друштво, Зг 1980; В. Срића (ур.), Будућност припада информатици, Зг 1984; Т. Парсонс, Модерна друштва, Ниш 1992; Ж. Бодсон, Европа лудака, Бг 1993; Н. Чомски, Шта то (у ствари) хоће Америка, Бг 1995; С. Самарџић, Принудна заједница и демократија, Бг 1996; Н. Чомски, Светски поредак -- стари и нови, Бг 1996; С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник 1997; Р. Еткинсон, Зачарани европски круг. Корпоративне елите и нови фашизам, Н. Сад 1997; Ф. Фукујама, Крај историје и последњи човек, Пг 1997; Е. Гиденс, Последице модерности, Бг 1998; В. Милић, Транзиција савременог друштва, Бг 1998; С. Хантингтон, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, Пг 1998; К. Офе, Модерност и држава, Бг 1999; Бела књига, Бг 2000; С. Болчић, А. Милић (ур.), Србија крајем миленијума: разарање друштва, промене и свакодневни живот, Бг 2002; М. Печујлић, Глобализација: два лика света, Бг 2002; Џ. Стиглиц, Противречности глобализације, Бг 2002; В. Вулетић (ур.), Глобализација -- мит или стварност, Бг 2003; М. Митровић, Социологија, Бг 2005; Српско клатно, Бг 2012.

М. Митровић