ДАЛМАЦИЈА
ДАЛМАЦИЈА, географска област која се, на дужини од око 400 км, простире дуж јадранске обале, на западу Балканског полуострва, од Пашког канала на северозападу до границе са Црном Гором на југоистоку. Ширина тог подручја највећа је између Шибеника и Книна где достиже око 70 км. Даље према северозападу и југоистоку она се смањује и на неким местима није већа од 10 км. Копнена граница Д. јасно је изражена у северозападном делу где се протеже гребенима Велебита (1849 м), Динаре (1913 м) и Камешнице (1849 м), док се југоисточно од Бушког блата протеже ниским антисинклиналама које деле крашка поља далматинске загоре и ниске Херцеговине. Д. се дели на три карактеристична дела: обалу, загору и острва. Далматинска обала је узак појас који се протеже од морске обале на југозападу до прве вододелнице на североистоку. Иза тих вододелница простире се далматинска загора, која постоји само у средњем делу Д. Она не постоји у подгорини Велебита и југоисточно од долине Неретвe. Јасно издвојени део Д. су острва, која се простиру од Пага, Олиба, Силбе и Премуда на северозападу до малих острва код Дубровника и Цафтата на југоистоку. Највећи број далматинских острва протеже се паралелно са обалом, правцем северозапад--југоисток.
Д. припада Републици Хрватској сем појаса широког око 8 км, југоисточно од ушћа Неретве, којим Босна и Херцеговина излази на Јадранско море. Њена површина је 12.952 км^2^. У њој је 2011. живело 856.758 становника или 20% популације Хрватске.
У геолошком саставу Д. доминантне стене су кречњаци мезозојске и палеозојске старости. Они доминирају у грађи планина и острва. Мање површине међу њима граде доломити, који су чести у југоисточном делу Д., у централним деловима Корчуле, Пељешца и дубровачког приморја. Преко кречњачких стена простране површине су под филишним наслагама (лапорци, пешчари, конгломерати, глине) на којима су формирана плодна обрадива земљишта. Д. припада динарском планинском систему и у њеном северозападном делу су неке од његових највећих планина. То су веначне планине које се протежу правцем северозапад--југоисток, а раздвајају их синклинале истог правца у којима су формирана крашка поља. Две најдуже планине су Велебит (130 км) и Динара (84 км), а ту су и Мосор, Биоково и Камешница. Јужно од планине Динаре далматинска загора је најшира и ту се простире флувијално-крашка Кистањска површ, на којој се смењују зоне кречњака са зонама флиша, крашка површ Буковица, Равни котари на којима се смењују кречњачки гребени високи до 200 м са флишним зонама између њих. Најпространије флишне зоне су Книнско (20,2 км^2^), Сињско (63,7 км^2^) и Имотско поље (92 км^2^).
Овде влада средоземна клима коју карактеришу релативно високе температуре са максимумом у јулу и минимумом у јануару. Оне зависе од климатских утицаја са унутрашњости Балканског полуострва, од положаја унутар Д. и од надморске висине. Средње месечне температуре у најхладнијем јануару не достижу негативне вредности и више су на југоистоку (Дубровник) него на северозападу (Сплит). Такође су више на острвима на којима су знатнији маритимни утицаји него у далматнској загори која је више изложена континенталним утицајима. Код летњих температура те разлике су мање и јулски просек достиже до 26 °C. Годишње количине падавина варирају од око 700 мм на острвима до око 1.400 мм у далматинској загори. Током године највише падавина излучи се у новембру или децембру, а најмање у јулу или августу. Геолошка грађа терена у којој доминирају кречњачке стене условила је сиромаштво у површинским водама. Једино се у најширем делу далматинске загоре јужно од планине Динаре формирало неколико река знатне дужине. То су Зрмања (64 км), Крка (111 км), Цетина (100 км) и Чикола (48 км). Највеће језеро у Д. је Врањско језеро које се налази недалеко од морске обале, између Задра и Шибеника (31,7 км^2^). У околини Имотског налазе се Модро и Црвено језеро, која су настала као пећинска језера у Кршу, чији су се плафони услед сеизмичких покрета обрушили. Већина осталих токова у Д. настало је од снажних крашких врела у приморју и има малу дужину. Највећа река је Неретва, али је она алохтоног порекла и кроз Д. тече малом дужином. За вегетациони покривач карактеристично је ниско, зимзелено, медитеранско растиње, које успева како на флишним тако и на стеновитим теренима. Од високог растиња карактеристичне су оазе далматинског црног бора. На већим висинама у далматинској загори простиру се шуме храста, а изнад 1.000 м и букове шуме изнад којих успева полегла високопланинска вегетација. Пољопривредне површине везане су за флишне зоне. Размештај становништва је веома неравномеран, те се издвајају две различите зоне. На једној страни је приобални део, посебно градови и њихове околине као подручја све веће концентрације становништва, а на другој страни су далматинска загора и острва као депопулационе зоне.
Сагласност правца пружања морске обале са правцем пружања планина и мали број речних долина које их пресецају учинили су да далматинска обала није нарочито разуђена. Већи заливи формирани су само на неколико места, где је море потопило доње делове долина река Зрмање (Новиградско и Каринско море) и Крке (Прокљанско језеро), те Каштелански залив, који затвара острво Чиово. То је разлог што је далматинска обала саобраћајно изолована од унутрашњости Балканског полуострва. Томе није погодовала ни близина државне границе турске државе у непосредном залеђу, која је била политичка баријера за формирање трговачких путева и успоравала развој далматинских лука. То се види и по формирању железничке мреже до највећих обалских градова, с којом се почело од Сплита и Шибеника 1877, а до Книна је проширена тек до 1888. Даље према унутрашњости она се проширила тек формирањем Југославије, до Личке пруге 1925, а до Унске пруге 1948. Дубровник је добио железничку везу са Сарајевом 1901. пругом уског колосека. Најбоље природне коридоре начинило је неколико река које се уливају у Саву, а изворишта су им у високим деловима Босне. Долином Уне изграђена је до 1948. железничка пруга према Сплиту, Шибенику и Задру, долином Босне изграђен је магистрални пут до Сплита и Плоча, а долинама Босне и Неретве пруга до Плоча. То је у време савремене урбанизације успоравало развој приморских градова и утицало и на формирање мреже градова у Д. Она овде има дугу традицију која досеже до античких времена. Као гравитациони центар читавог подручја Д. и најзначајнија лука развио се Сплит, иако град средње величине. Мали приобални градови, као што су Задар, Шибеник и Дубровник, су центри другог ранга, а још нижи ранг стекли су приобална Макарска и мали градови у унутрашњости Книн, Сињ, Имотски и Метковић. Још неколико мањих места стекло је ранг центра малих предеоних целина, најчешће малих крашких поља или већих острва.
С. Ћурчић
Антика. Као римска провинција простирала се од Јадранског мора до Дрине, а обу- хватала је знатан део данашње Хрватске, Босну и Херцеговину, Црну Гору и западну Србију. Источна граница је ишла линијом од ушћа Саве до Шар-планине на југу, северна је пратила ток Саве и пролазила је нешто јужније од реке. На југу се граничила с провинцијом Македонијом. Венац Динарских планина, с врховима који достижу и 1.900 м, одвајао је приморје од планинске унутрашњости.
Племена. У Далмацији су углавном живела илирска племена. Било је и келтских племена која су се доселила у IV в. п.н.е., и мешаних, келтско-илирских. Велик број имена племена сачуван је у делима античких писаца Плинија, Птолемеја и Апијана, који доноси листе народа које је победио Октавијан у рату 34--33. п.н.е. Многа племена се не могу са сигурношћу локализовати. На северу су били Хистри у Истри, у данашњој Лици келтско-илирски Јаподи, у приморју, јужно од Хистра, живели су Либурни, њихови суседи су били Далмати између Крке и Цетине, једно од најмоћнијих илирских племена, источно од њих били су Ардијеји, у Посавини су живели Колапијани, Осеријати и Бреуци, у данашњој Босни Маезеји, Десидијати и Диндари, на Неретви Вардаеји и Даорси, на југу су Дерамисти, Мелцумани, Доклеати, Керауни, Тауланти, Партини, Лабеати, Пирусти и Скиртони. По имену су позната и многа друга племена. Племена су се делила на декурије, а по њиховом броју рачунала се снага племена. Декурије су чиниле моногамне породице. Писци бележе особеност Либурна да су имали заједничке жене. Децу су рађале и са слободним људима и са робовима, а после пете године она су излагана и мушкарци су их бирали по сличности. Племена су имала племенске вође и повремено су се удруживала у савезе. Под утицајем суседне Грчке, политички су била најразвијенија племена на југу. Тзв. Illyri proprie dicti (Илири у ужем смислу) имали су и државу, с династијом којој су припадали Агрон, Теута и Генције.
Илири и грчки свет. Оснивање грчких колонија је најранији познати историјски догађај на Јадрану. Оснивали су их Грци са Сицилије, у време владе тиранина Дионисија I (друга половина IV в. п.н.е.). Колоније на обали су Lissos (Љеш), Tragurium (Трогир), Epetion (Стобреч), а на острвима Issa (Вис) и њена колонија Korkyra Nigra (Корчула). Колонисти с острва Пароса основали су Pharos (Хвар). Иса и Фарос су ковали свој новац. У првој половини III в. п.н.е. на Фаросу је моћан владар Дионисије Фарски, који је ратовао с Римљанима 219. п.н.е.
Рим и Илири. Римљани су прво дошли у додир с племенима на северу и североистоку, с Хистрима и Либурнима још крајем IV в. п.н.е. Прво римско искуство је било да су то дивља племена, великим делом одана гусарењу на мору. С Илирима на југу Римљани су водили два рата: 229/228. и 219. п.н.е. Први пут против краљице Теуте, други пут против Дионисија Хварског. Премда су победили, Римљани нису успоставили своју власт, него неку врсту протектората у области побеђених племена. Последњи владар у јужноилирској области био је Генције којег су Македонци у II македонском рату придобили на своју страну. Илири су забележени међу побеђенима у II македонском рату 168. п.н.е. Цезар је 59. п.н.е. по Ватинијевом закону добио на управу Илирик заједно с Цисалпијском и Трансалпијском Галијом, а за то време није било значајнијих догађаја. За време грађанског рата 49. године две Цезареве војске су се налазиле у северном Илирику. До освајања великог дела Илирика дошло је тек у време Октавијана, који је водио рат против илирских племена у Приморју, у Посавини и у данашњој Босни 35--33. п.н.е. Побеђен је велик број племена и Октавијан је славио победу. У првој деценији I в. н.е, 6. године, избио је у Илирику велик устанак против Римљана, прво у Панонији код племена Бреука, које је водио Батон, а затим и код племена Десидијата у Босни, који су имали вођу истог имена. Римљани су против устаника упутили велику војску, којом је командовао Августов пасторак Тиберије. Устанак је савладан после три године и устаници су се предали на реци Батинус. Велика област Илирика, која се простирала од мора до Дунава, подељена је на две провинције: Доњи Илирик или Панонија и Горњи Илирик или Д. У римској провинцији Д. већина племена је била организована као civitates под управом домаћих племенских вођа (principes) или римских префеката. Варон спомиње 89 civitates између Наренте и Дрине. Са натписа су познати principes Јапода, Далмата, у области Пљевља и Пријепоља и др. У провинцији су постојала и три велика судска дистрикта (conventus iuridicus) са седиштем у Салони, Скардони и Нарони, који су решавали спорове међу племенима. Сваком дистрикту је припадао одређен број племена.
Војска и путеви. После сузбијања далматско-панонског устанка 9. године у Илирику је остало пет легија, од којих три у Панонији (VIII Augusta, IX Hispana, XV Apollinaris) и две у Д. (VII и XI Claudia). Легија VII Claudia се налазила у Тилуријуму (Гардун на Цетини), а XI у Бурнуму (Ивошевци код Кистања ). У време Флавијеваца XI Claudia је прекомандована на Рајну, а логор у Бурнуму заузела је легија IV Flavia. Ту остаје до 86. године, када је премештена у Мезију. У Д. после тога није било легијске посаде, осим кратко време под Марком Аурелијем, а она је остала provincia inermis. У разним местима у унутрашњости провинције остали су помоћни одреди, але и кохорте. Изградња путева у провинцији Д. започела је у време Августа и Тиберија, а укупно је било 11 путних праваца кроз Д. Најважнији су они који су је повезивали с Италијом, путеви према унутрашњости провинције, те према Посавини и рудничком центру regio metallorum код Сребрнице (Domvia). Из Италије пут је ишао преко Лабина, Сења и Бурнума (Ивошевци) до Салоне. Овај пут се настављао дуж Јадранског мора до Дирахиона. Од Салоне су водили путеви према Посавини, а од Нароне према унутрашњости провинције, према Сарајеву, Сави, Дрини, Пљевљима и Пријепољу. Почетак изградње пута од Салоне према унутрашњости датује се у време цара Тиберија, када је царски легат Д. био Долабела.
Урбанизација. У предримско доба једино је у Либурнији било градова. Остала племена имала су своје утврђене племенске центре, као што је код Јапода био Метулум, познат као неосвојива тврђава у време Октавијановог рата у Илирику. Урбанизација Д. започела је већ у време Августа. Либурнија је била најјаче романизована и урбанизована област. Већ у време Августа основане су колоније Iader и Senia, а статус муниципијума су добили Tarsatica, Vegium, Corinium, Arba на острву Рабу, Aenona и Flanona, Nedinum и други. На територији Далмата велики градови су Salona (Солин код Сплита), колонија основана између 47. и 27. п.н.е. и Rider, који је био муниципијум. Највећи и најзначајнији градови су се налазили у приморју: Salona, Scardona, Narona, Iader и Tragurion. Унутрашњост провинције је остала неурбанизована. У северној Црној Гори је Municipium S у Коминима код Пљевља, a на крајњем истоку провинције Municipium Malvesiatium, код данашње Ужичке Пожеге.
Привреда. У приморском делу Д. није било много плодне земље. Гајене су маслине и винова лоза. Агрикултуре је било на широј територији Салоне и у долинама река. Пре доласка Римљана код Далмата се вршила редистрибуција земље сваких осам година. Сточарство, и то углавном овчарство, било је главна привредна грана. Код Плинија је сачуван податак о производњи вунених тканина у Истри и Либурнији, док Вегеције (IV в.) спомиње гајење коња у Д. У Босни су се у римско доба експлоатисали злато, сребро, олово и гвоздена руда. Рудници су се налазили у средњој Босни, између горњег тока реке Босне, горњег тока Врбаса и Лашве, затим у западној Босни, у долинама Саве, Јапре и Уне, као и у средњем Подрињу. Руднички центар у Подрињу била је Домавија (Скелани код Сребрнице). Велике солане су се налазиле у приморју, јужно од Либурна и на горњем току Неретве, као и у унутрашњости код данашње Тузле.
М. Мирковић
Средњи век. Позноантичка римска провинција Д. је у време Сеобе народа крајем IV в. дошла под власт Одоакара и, потом, Теодориха. Око 535. враћена је у оквир Римског (византијског) царства као проконзуларна провинција. Словенске, аварске и заједничке аварско-словенске провале у Д. ограничиле су стварну власт царства на узак појас градова на обали, на потезу од Истре до Драча, те на јадранска острва. Римско-византијска власт над Д. још је више сужена напуштањем провинцијске престонице Салоне, као и значајног Епидаура, око 614. Оснивање Сплита и Дубровника, који су признавали власт цара у Константинопољу, као и успостављање управног средишта архонтије Д. у Задру, одржало је царску власт у јадранском приморју. Карло Велики је накратко освојио Д., али је миром у Ахену 812. она враћена под власт византијског цара, која је, међутим, убрзо постала само формална. Цар Василије I је после 867. обновио стварну византијску власт у приморским градовима и на острвима, подигавши архонтију Д. у ранг теме чије је седиште било у Задру, а управници, у рангу стратега и (у XI в.) катепана, најчешће именовани из редова градског патрицијата. Обнова византијске власти у Д. довела је до пораста византијског утицаја на словенске државе у приморју и његовом залеђу, на Хрватску и Србију, као и на област Неретљана, Захумљана, Травуњана, Конављана и Дукљана. И франачки и византијски писци употребљавају појам Д. и у ширем смислу, подразумевајући опсег некадашње римске провинције која се простирала од јадранске обале до савског приобаља. Према податку из биографије Карла Великог опата Ајнхарда, Срби су почетком IX в. држали велик део Д. Стога византијски писци, почев од Ане Комнине почетком XII в., понекад називају Србе архаичним етнонимом Далмати. Област је припадала црквеној јурисдикцији Рима, повремено и Константинопоља (од 787). На саборима 925. и 928. основана је архиепископија у Сплиту, под јурисдикцијом Рима, и одређено подручје њене надлежности над словенским областима у унутрашњости. У периоду кризе византијске власти због Самуиловог устанка, управа над Д. поверена је млетачком дужду који је 1000. накратко посео градове и острва византијске Д. и укључио Д. у своју титулу. Византијска власт у Д. постепено је слабила, око 1033. издвојен је део области теме Д. и основана је тема у Дубровнику, који од тада постаје главно упориште царске власти на средњем Јадрану. Краљеви Хрватске од времена Петра Крешимирa IV (1058--1074) укључују Д. у своју владарску титулу, као и угарски краљеви после 1102. У време успешних ратова цара Манојла I Комнина са Угарском долази до краткотрајне обнове византијске власти над Д. 1165--1180. У византијској управи власт над Д. била је везана и за власт над Дукљом, па је област (regnum) Дукље и Д. као целина ушла у државно-правну терминологију првих Немањића у време Стефана Немање и убрзо била замењена појмом поморске земље. Освајањем Задра 1202. успостављена је превласт Венеције у Д., док је византијска власт, која се формално држала још само у Дубровнику, престала 1204. Млетачка власт у Д. престала је у корист Угарске одредбама Задарског мира 1358, а обновљена је почетком XV в. и трајала до 1797.
С. Пириватрић
Нови век. Име Д. није у прошлости увек означавало исту територију и неку јасно омеђену целину, али је од краја XVII в. почело да се везује искључиво за млетачку провинцију Д. Њене границе уређене су на основу одредаба мира у Сремским Карловцима 1699. и у Пожаревцу 1718. Унутар њих млетачка управа је разликовала старе (Aquisto Vecchio) и нове поседе (Aquisto Nuovo), освојене у ратовима 1684--1699. и 1715--1718. Ова подела била је важна због постојања великих разлика у управном уређењу, аграрним односима и обавезама становништва на старим и новостеченим поседима.
Стари млетачки поседи у Д. били су скромног обима, а чинило их је неколико острва и утврђених градова на далматинској обали (Задар, Сплит, Шибеник, Трогир, Новиград) са малим бројем села у околини. Власници највећег дела обрадивих површина били су племићи или црквене установе, а сељаци су од њих узимали у закуп земљу, најчешће уз давање четвртине урода. Градско племство имало је и одлучујућу улогу у управи у градским насељима на старим поседима, а то управно уређење у њима задржано је и после ширења млетачке територије крајем XVII и почетком XVIII в. У градским и сеоским насељима на старим поседима живело је углавном римокатоличко становништво, различите етничке припадности. У Задру и Шибенику живео је мањи број православних становника, али је осетно увећан насељавањем дела котарских ускока за време Морејског рата (1645--1669). У овим градовима постојале су и православне парохије. Оне су до краја XVII в. биле у саставу православне Филаделфијске митрополије са седиштем у Венецији, коју је у договору са млетачким властима основала Цариградска патријаршија да би се могао уредити верски живот православног становништва на поседима Млетачке републике, првенствено у Средоземљу. На територији под османском влашћу у залеђу млетачких градова у Д. живело је у XVI и XVII в. доста Срба који су имали повлашћени влашки статус и плаћали филурију. Ту су деловала и три православна манастира (Крупа, Крка, Драговић), која су, исто као сва српска насеља у Клишком и Крчком санџаку, била у саставу Дабробосанске епархије и под јурисдикцијом српског патријарха. Заједно са Србима живели су у залеђу млетачких поседа и многобројни римокатолици. И једне и друге су млетачке власти називале Морлацима.
У ратовима са Османским царством (1684--1699, 1715--1718) проширила је Млетачка република своје поседе у Д. до обронака Велебита, што је озваничено мировним уговорима у Сремским Карловцима и Пожаревцу. Рат са Турцима почео је у пролеће 1684, а ратни напори Венеције били су усмерени првенствено на запоседање Пелопонеског полуострва (Мореје), због чега су га Млечани називали Морејским ратом. Ратне операције у Д. вођене су са незнатним бројем редовних војника, јер су млетачке власти препустиле ратовање неплаћеним четама ускока из турских пограничних крајева. Они су већ крајем 1683. дигли устанак, решени да се трајно ослободе турске власти и постану млетачки поданици. Под вођством Илије Јанковића, брата Стојана Јанковића, прогнали су турске посаде из мањих утврђења, па је Венецији по уласку у рат остало само да заузме турске тврђаве у Сињу и Книну. Њиховим заузимањем остварени су најважнији ратни циљеви Венеције у Д. -- да онемогући Хабзбуршку монархију, која је планирала освајање територије Босанског пашалука, да дође у непосредно залеђе млетачких поседа.
Када су запоседнуте некадашње турске области у Д., заповедник млетачке војске одлучио је да их боље насели, јер су оне, како је обавестио више власти, „нашим недавним победама претворене у пространу пустош". Њих је поново населио, „привлачећи с оне стране границе целе породице, обећавајући благу управу и бесплатну расподелу земље за насељавање, али и упућивањем ускочких чета". Главну улогу у подстицању сеоба имале су нередовне чете котарских ускока. Ускоци под заповедништвом С. Јанковића прво су почели да упадају у Лику, која је тада још увек била под турском влашћу. Палећи тамошња насеља, успели су да до краја 1685. приволе или принуде око две хиљаде српских породица на сеобу у Д. После запоседања Книна (1688), преко којег је водио пут у дубину Босне, успостављене су везе са старешинама неких српских насеља у Босанској крајини и започети преговори о њиховом пресељењу. Када је постигнут договор о томе, млетачке власти су пресељеницима дале писане гаранције у којима је било наведено која ће пуста села добити за насељавање. Тада је из Босанске крајине у Д. прешло око 5.000 Срба и населило се у широј околини Книна.
Сеобама за време Морејског рата практично је завршено насељавање млетачке Д. и обликован је етнички распоред становништва у њој. Српско, православно становништво већином је живело на новим поседима, док је највећи број римокатолика живео на старим. У Д. је 1758. Срба било 37.761, а они су имали 52 парохијалне цркве и три манастира. Већина их је живела у задарском и книнском округу (90,47%), док их је у другим крајевима (Шибеник, Имотски, Хвар, Трогир, Клис и Сињ) било само 9,53%. Захваљујући томе што нису били распршени на територији целе Д., као и томе што су живели углавном у етнички чистим или већински српским насељима, успели су да очувају етнички и верски идентитет у крајње неповољним условима.
Млетачке власти су своје нове поседе уредиле другачије него што су били уређени стари поседи, где су аграрни односи и организација управе остали исти као у средњем веку. Уредиле су их по узору на хабзбуршку Војну крајину и сву земљу на њима прогласиле за државну својину, а потом је она премерена и подељена у „вечни и наследни посед" тамошњем становништу. Сваки сељачки посед уцртан је на катастарску мапу, а његова величина одређена је на основу броја чељади у кући. Ови су поседи постали наследни по мушкој линији, али је држава задржала право да их одузме онима који добијену земљу не буду обрађивали дуже од три године. Становништво је обавезано да под заповедништвом својих старешина учествује у одбрани млетачко-турске границе и да од урода житарица даје држави на име пореза десетину (decima). Пошто су ти крајеви били пренасељени и у њима није било довољно обрадивих површина, глад је била честа појава. Становништво се због тога из њих стално исељавало у потрази за повољнијим условима за живот, што је имало велик утицај на демографске прилике.
При организовању управе на новим поседима, који су постали Крајина, државне власти су настојале да она буде што јефтинија, односно да има што мање плаћених чиновника. Старешина свих млетачких поседа у Д. и Боки которској био је тзв. генерални провидур у Задру, који се старао о управним пословима и заповедао млетачком војском у овим областима. Због уштеде државног новца значајна улога у управи мањих округа, на које су били подељени нови поседи, припала је народним старешинима, који су уживали и повластице приликом расподеле земље. Најнижа управна област било је село, којем је на челу стајао неки од сељана са звањем капетана. Више села чинило је сердарију, која је била управна и војна област на челу са сердаром. Они су потицали из породица које су се истакле у рату, па су на основу тих заслуга за државу њихова места била наследна. После погибије С. Јанковића, један од најугледнијих српских народних старешина био је крајем XVII и почетком XVIII в. Јован Синобад, старешина крајине у Книнском округу. Због својих је заслуга такође добио млетачко племство, а његови су потомци били крајишке старешине све до краја млетачке власти у Д.
Млетачке државне власти су се због великог броја православних становника на њиховим поседима у Д. и Боки которској суочиле са проблемом како да уреде њихова верска права, а да не повреде интересе Римокатоличке цркве. Његово решавање постало је још сложеније када је почетком XVIII в. престала да постоји Филаделфијска митрополија, јер је цариградски патријарх сменио њеног старешину и одбио да постави новог митрополита. Тиме се отворило питање стварања нове црквене области -- епископије за Србе у Д. и Боки которској, чему се противила Римокатоличка црква.
Млетачка република није могла из државних разлога, а највише због страха од побуне, да врши притисак на православно становништво на својим поседима да промени веру. Због тога су и даље несметано деловали православни манастири, а постојала је и мрежа православних парохија. Међутим, кандидати за свештенике морали су да одлазе на територију Османског царства или Хабзбуршке монархије да им тамо свештеничко звање додели неки православни владика. После преузимања парохије пак њих није имао ко да контролише. Српски патријарх је два пута прихватао молбе Срба из Д. и Боке которске да им постави епископа (Стефан Љубибратић, 1719--1722; Симеон Кончаревић, 1751--1753), али је млетачки Сенат, који је био под јаким утицајем Римокатоличке цркве, одбио да их формално потврди, наредивши да буду прогнани са млетачке територије. Православни верници на тим просторима су због тога сопствену црквену организацију добили тек после 1797, када је Млетачка Република у Наполеоновим ратовима престала да постоји.
В. С. Дабић
Миром у Пожуну (1805) Д. је потпала под Италију, а миром у Шенбруну (1809) са Дубровником и Боком инкорпорирана је у „Илирске провинције". Од Бечког конгреса (1815) чинила је провинцију Хабзбуршке монархије. Притисци на православно српско становништво наставили су се и у XIX в. Услед лоших прилика, удео православних верника у укупном броју становника смањивао се. У Д. је 1848. живело око 71.500 православних становника (1910: 105.000), односно 19,2% становништва (1910: 16,3%). Највећа концентрација православног становништва била је на североистоку (Книнска крајина, Равни котари, Буковица) и југу покрајине (Бока которска). Многобројни православни Срби који су прешли у католичку веру нису нужно изгубили и свест о припадности српском народу. Број Срба католичке вероисповести није познат, а њихов главни културни центар био је Дубровник. Православни Срби су унијаћењем прелазили у грко-католичку веру, али је тај процес ослабио после царске одлуке против прозелитизма 1841 (1841: 622 унијата; 1880: 206). Православна Епископија далматинска (за Д. и Боку) створена је 1808. са седиштем у Шибенику (од 1841. у Задру). Бока и Дубровник су издвојени у посебну епископију 1870/1871, а затим је 1873. читаво приморје припојено Буковинско-далматинској митрополији са седиштем у Бечу. Епископију су 1808. чиниле 53 парохије (1848: 117 парохија; 1911: 54 парохије и 3 капеланије у Далмацији и 44 парохије и 6 капеланија у Боки). Први епископ далматински био је Венедикт Краљевић (1810--1829), који је због благонаклоног става према унији ушао у спор са Карловачком митрополијом. Епископи Јосиф Рајачић (1829--1834), Пантелејмон Живковић (1835/1836), Јеротеј Мутибарић (1843--1853), Стефан Кнежевић (1853--1890) и Никодим Милаш (1890--1911) супротстављали су се унијаћењу и све чешћој појави негирања српског идентитета дела становништва Д.
У процесима националних интеграција у другој половини века, кључну улогу одиграо је верски моменат. Католичко становништво је постепено прихватало хрватски национални идентитет, док се српска национална интеграција заснивала на православљу. Паралелно са тим процесима распламсала се борба на нивоу политичких странака које су добијале све већи значај у јавном животу Д. Централни захтев дела хрватске политичке елите од 40-их година, да се Д. уједини са Хрватском и Славонијом, преузела је и Народна странка, основана 60-их година као заједничка организација Срба и Хрвата. У гласилу странке (Народни лист) током 70-их година ширене су идеје о хрватском политичком народу и Србима као „Хрватима православне вере", чиме је негирана српска национална индивидуалност у Д. и започело размимоилажење између Срба и Хрвата на верско-националној основи. Проблем је представљало и питање признавања српског језика и равноправне употребе ћириличног писма. Аустријска окупација БиХ (1878), коју су Срби у потпуности одбацивали а хрватски прваци странке, сматрајући да је ова област хрватска историјска покрајина, дочекали са одушевљењем, убрзала је разлаз. Српски прваци су одлучили да напусте странку и самостално формулишу политички програм на састанку у Кожловцу (1878), на којем је тражено признање националне индивидуалности Срба у Д. свих вера и одбачено уједињење са Хрватском и Славонијом. Задарским компромисом (1888) српски прваци настојали су да поново успоставе сарадњу са хрватским странкама, али су тај покушај бојкотовали бокељски и дубровачки Срби. Српска народна странка на Приморју, чије је гласило било Српски лист / Српски глас (1880--1905), деловала је као неформални скуп истомишљеника све до прве скупштине у Сплиту 1897, када је основано Српско братство, формално тело странке са седиштем у Сплиту (распуштено 1899). Први предводник странке је био Сава Бјелановић, а после његове смрти (1897) дошло је до расцепа на групу која је остала на позицијама о српству трију вера (лист Дубровник) и на круг око епископа Никодима Милаша, који је основ српског идентитета тражио у православљу (лист Српски глас / Приморски српски лист / Нови српски лист). Две струје су се међусобно изиграле на изборима 1900, те је следеће године на заседању у Книну уследио покушај измирења, а у Дубровнику основано друштво Српска зора. На скупштини у Сплиту (1903) оформљени су органи странке (скупштина и извршни управни одбор на челу са Антуном Пуљезијем) и усвојен је нови програм: прихваћено је начело српства трију вера, а сарадња са Хрватима условљена је признањем српске националне и политичке индивидуалности и равноправности у Д. Отопљење српско-хрватских односа омогућило је прихватање Ријечке и Задарске резолуције (1905) као предуслова за стварање тзв. Хрватско-српске коалиције. Српски страначки прваци су за признање српске националне индивидуалности пружили подршку хрватским странкама за уједињење тзв. троједнице. Анексија БиХ (1908) додатно је увећала тензије између Хрвата и Срба. Очекивања никада нису испуњена и притисци на српско национално биће у Д. су настављени. Незадовољство Срба проузроковала је и аустријска управа, приликом покушаја новачења за војску, чиме је изазван устанак у Боки (1869. и 1882).
Од значаја за културно уздизање и очување идентитета Срба је било и ширење мреже школа. Прва српска основна школа отворена је 1807. у Шибенику, а већ 1847. у целој Д. постојале су 52 школе. Клирикална школа радила је најпре у Шибенику (1834--1841), а потом у Задру (1841--1864; 1869--1920. као Богословни завод). За ширење просвете увелико су заслужне личности попут Ђорђа Николајевића, учитеља, свештеника, уредника, и Божидара Петрановића, утемељивача Србско-далматинског алманаха/магазина 1836--1873, најзначајнијег српског гласила у Д. у првој половини XIX в. У Д. и Боки основана су и многобројна српска културна и привредна друштва: Савез српских привредних задруга на Приморју (1905); Матица српска у Дубровнику (1909) и друга. Многобројне истакнуте личности српске политике и културе родом су из Д. и Боке: правник и историчар Валтазар Богишић (1834--1908), писац Симо Матавуљ (1852--1908), писац и политичар Матија Бан (1818--1903), књижевник и политичар Медо Пуцић (1821--1882), политичар Лазар Томановић (1845--1932), политичар и књижевник Марко Цар (1859--1953), књижевник и политичар Луко Зоре (1846--1916), књижевник и правник Иво Војновић (1857--1929) и многи други.
Н. Делић
Током балканских ратова и српско и хрватско становништво Д. давало је подршку Србији и Црној Гори на јавним манифестацијама, прикупљањем помоћи и слањем добровољаца. Аустроугарске власти су због тога мобилисале ратно способно становништво, распустиле општинске управе у Шибенику и Сплиту, те онемогућиле прикупљање помоћи, док је штампа на немачком језику писала да се „Далмација усљед побједа српског оружја преобразила у непријатељску земљу". По избијању I светског рата Срби из Д. су се већином нашли у редовима аустроугарске војске, а само део је успео да пребегне на српску страну. Они који су сматрани сумњивима хапшени су, држани као таоци и интернирани у логоре диљем царства. Било је случајева вешања и стрељања, попут случаја Онисима Поповића, сељака-задругара из Бискупије који је стрељан у Сињу. Формирањем најпре Народног већа, а затим Земаљске владе са седиштем у Сплиту отпочео је процес издвајања Д. из оквира Аустроугарске. Средином новембра 1918. први српски војници стигли су у Дубровник. У Д. су се искрцале и италијанске трупе и то првенствено у северни део, заузевши укупно 35 општина, укључујући места са већинским српским становништвом (Книн, Кистање, Бенковац, Обровац). Ово подручје је подељено на три зоне од којих је прва захватала Книн, Промину, Дрниш, Кистање, Обровац, Паг и Корчулу, друга Шибеник, Водице, Скрадин и Бенковац, а трећа Биоград, Новиград, Нин и Задар. Забележено је више демонстрација, протеста и оружаних сукоба између локалног становништва и италијанске војске крајем 1918, као и побуна током 1919. Крајем децембра 1918. и почетком јануара 1919. на великом народном збору у Сплиту донета је резолуција којом је поздрављено стварање југословенске државе и исказан протест против италијанске окупације. Након тога одржан је и тајни попис становништва који је, попут својеврсног плебисцита, требало да покаже расположење за југословенску државу, а против припајања Италији. Четворочлана делегација Далматинаца отпутовала је у Париз како би резултате пописа у 34 од 35 окупираних општина (без Обровца где су пописивачи откривени и ухапшени) представила великим силама на Конференцији мира. Секретаријату Конференције упућен је 7. IV 1919. меморандум у којем су представљени резултати плебисцита, према којем је 96,93% становништва окупираног подручја било за прикључење југословенској држави. Десет дана касније, далматинску делегацију је примио и председник САД Вудро Вилсон. Тек је Рапалским мировним уговором 12. XI 1920. југословенској држави припала Д., али без Задра и острва Ластова и Палагруже. Међутим, повлачење италијанских трупа отпочело је тек након склапања Споразума о италијанској евакуацији потписаног у Сплиту 7. III 1921. Прва зона је евакуисана априла 1921, а друга јуна исте године. Из последње, треће зоне, Италијани су се повукли у марту 1923, када су напустили преостале делове Равних Котара и острва око Задра. Према попису из 1921, Срби су чинили 17% становништва Д. (106.132). Према административној подели Краљевине СХС из 1922, на простору Д. су формиране Сплитска и Дубровачка област, док је према подели из 1929. највећи део Д. припао Приморској бановини, а само јужни део, од Корчуле, ушао у оквире Зетске бановине. Након 1939. читава Д. ушла је у састав Бановине Хрватске. У међуратном периоду српско становништво Д. је своју политичку активност спроводило понајвише кроз Народну радикалну странку, а у мањој мери кроз Земљорадничку и Демократску. Након 1935. највише присталица међу далматинским Србима имала је Југословенска радикална заједница. Главне политичке личности у међуратном периоду били су Урош Десница и Вук Вујасиновић у Бенковачком Котару и Нико Новаковић у Книнском.
Након слома Краљевине Југославије у Априлском рату, према договору од 18. V 1941, Д. је подељена између Италије и НДХ. Италија је анектирала подручје јужно од реке Зрмање, западно од пруге Книн--Сплит са градовима Шибеником и Сплитом, као и острва недалеко од ових градова и острва Мљет, Корчула, Вис и Шолта. На делу Д. који је анектирала Италија успостављен је најпре Цивилни комесаријат за Далмацију, а затим Намесништво за Далмацију са седиштем у Задру, док је за војна питања било надлежно Војнопоморско заповедништво Далмације. Део Д. који је ушао у оквире НДХ административно је сврстан у оквире великих жупа Дубрава, Хум, Цетина, Брибир--Сидрага (крај око Книна и Дрниша) и Лика--Гацка (крај око Обровца). Убрзо по преузимању власти у околини Книна усташе отпочињу прогоне Срба, отпуштања са посла, конфискацију имовине, протеривања и убијања. Само у периоду 24. V -- 27. VII 1941. убијено је 555 Срба на простору Книнске Крајине. Политички представници далматинских Срба, предвођени Н. Новаковићем, тражили су због тога да се читаво подручје Д. припоји Италији. Терор усташких власти над Србима учинио је да је цивилно становништво бежало у делове под италијанском управом и отпочело организацију отпора. Током Другог светског рата српско становништво Д. укључивало се у покрет отпора, како ројалистички тако и комунистички. На простору северне Д. активна је била Динарска дивизија којом је командовао свештеник Момчило Ђујић, а формирано је и више партизанских одреда којима је оперативно командовао Штаб Далматинско-динарских одреда под командом Вицка Крстуловића. Народноослободилачки одбор Далмације, на чијем челу је био Станко Шкаре, формиран је у Ливну 28. I 1943. Након капитулације Италије у септембру 1943. Д. су заузеле немачке снаге. Завршне борбе за ослобођење почеле су у октобру 1944. Бенковац је ослобођен 7. X, затим Сплит 26. X, Задар 31. X, Шибеник 3. XI, Дрниш 5. XI и Книн 3. XII. До краја те године Д. је у целости ослобођена дејствима 8. далматинског корпуса НОВЈ, који су чиниле 9. дивизија (за дејства у јужној Д.), 19 (за дејства у северној Д.), 21 (за дејства у средњој Д.) и 26. дивизија која се налазила на Вису. У социјалистичкој Југославији Д. је ушла у оквире најпре Народне, а затим Социјалистичке Републике Хрватске. У том периоду дошло је до развоја привреде у насељима са знатнијим уделом српског становништва (првенствено рударства, грађевинарства и металне индустрије), изграђени су и најзначајнији инфраструктурни објекти, попут пруга и путева (Книн--Задар), а довршен је и процес електрификације (1977). Значајније културне установе Срба у Д. у том периоду биле су: Музеј града Обровца, Завичајни музеј у Бенковцу, Музеј Книнске Крајине у Книну, а од 1989. и Српско културно друштво „Зора", основано у Кистањама 1989. Под вођством Јована Рашковића у Книну је 1990. основана Српска демократска странка као прва политичка партија са српским националним предзнаком у Хрватској након II светског рата.
Према подацима из 1991, на простору Д. живело је 114.805 Срба (12,06%), од чега највише у општинама Книн (37.888), Бенковац (18.986), Задар (14.112), Шибеник (8.971), Сплит (8.703), Обровац (7.572), Дрниш (4.974), Дубровник (4.765), Сињ (2.785) и Имотски (1.140). У северној Д. било је средиште борбе српског народа за аутономију, Книн је у децембру 1990. постао центар САО Крајине, а главни град РСК у децембру 1991. У време распада Југославије и грађанског рата на простору Хрватске дошло је до присилних миграција становништва унутар Д. Српско становништво је протеривано из далматинских градова ка унутрашњости која је била под српском контролом, одакле је хрватско становништво протеривано ка приморским деловима под хрватском контролом. Неки од највећих злочина над Србима у Хрватској почињени су на простору Д. Јуна 1992. убијено је и бачено у јаме 40 припадника ТО у нападу на Миљевачки плато, а током напада на Равне Котаре 1993. убијено је 326 војника и цивила. Сломом РСК августа 1995. већина Срба је протерана из Д. Они који су на том простору сачекали успоставу хрватске власти у великом броју су били убијени. Само из масовне гробнице на гробљу у Книну ексхумирано је 301 тело. Укупно узевши, у периоду 1990--1998. на простору северне Д. убијено је 1.593 Србина, односно 23% од укупног броја страдалих грађана српске националности на подручју Хрватске у том периоду. Према последњем попису становништва (2011), на територији четири жупаније које захватају простор Д. (Задарска, Шибенско-книнска, Сплитско-далматинска и Дубровачко-неретванска) живи укупно 26.594 Срба (0,03%) од чега највише у градовима и општинама: Книн (3.551), Сплит (2.533), Задар (2.168) и Кистање (2.166).
М. Гулић
ИЗВОРИ: Kriegsarchiv Wien, Kartensammlung, B IX 587, 588; Србско-далматински алманах/магазин, 1836--1873; Српски лист / Српски глас, 1880--1905; Дубровник, 1892--1914; Приморски српски лист /Нови српски лист, 1903; Л. Бакотић, Срби у Далмацији од пада Млетачке Републике до уједињења, Бг 1938; Б. Десница, Историја котарских ускока, I--II, Бг 1950--1951; П. Д. Шеровић, „Неколико података о становништву Шибеника крајем XVIII стољећа", Вјесник за археологију и хисторију далматинску, 1954--1957, LVI--LIX/2; Р. Петровић, Национално питање у Далмацији у XIX стољећу, Сар. 1968; К. Милутиновић, Војводина и Далмација 1760--1914, Н. Сад 1973; „Срби у Далмацији 1797--1878", у: Историја српског народа, V--2, Бг 1982; „Настанак политике новог курса на Приморју", Историја српског народа, VI--1, Бг 1983; Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава, 31. ожујак 1991. Становништво према народности по насељима, Зг 1992; С. Божић, „Српска народна странка у Краљевини Далмацији (1880--1904)", Зборник о Србима у Хрватској, 4, 1999; Политичка мисао Срба у Далмацији: Српски лист/глас 1880--1904, Бг 2001; Ј. А. Солдо, Гриманијев закон: закон за далматинске крајине из 1755./56. године, Зг 2005; С. Недељковић, „Српска друштва у Дубровнику на почетку 20. века", ЗМСДН, 2007, 122; В. Крстуловић, Мемоари југославенског револуционера, I, На стазама партије, револуције и братства и јединства 1905--1943, Бг--Зг--Сар. 2012; II, Вис -- пут за међународно признање партизанске Југославије. Далмација -- Хрватска -- Нова Југославија 1943--1945, Сар.--Зг--Бг 2013; Попис становниптва, кућанстава и станова 2011. Становништво према држављанству, народности, вјери и материнском језику, Зг 2013.
ЛИТЕРАТУРА: Н. Милаш, Православна Далмација, Н. Сад 1901; Рапалски уговор између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Италије, Бг 1921; Северна Далмација некад и сад, Бг 1939; И. Гргић, „Постанак и почетно уређење Војне крајине книнског котара под Венецијом", Старине ЈАЗУ, 1962, 52; G. Alföldy, Bevölkerung und Gesellschaft der römischen Provinz Dalmatien, Budapest 1965; Д. Живојиновић, „Тајни референдум у окупираној Далмацији 1919. и његов политички значај", ЗР, 1967, 4; J. J. Wilkes, Dalmatia, London 1969; Војна енциклопедија, II, Бг 1971; М. Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, Бг 1984; Д. Пленча, Книнска ратна времена 1850--1946. Книн, Дрниш, Буковица, Равни Котари, Зг 1986; Н. Журић Скоти, „Талијанска окупација Бенковачког краја (1941--1943)", у: J. Медини (ур.), Бенковачки крај кроз вјекове, I, Бенковац 1987; Г. Станојевић, Далматинске крајине у XVIII вијеку, Бг--Зг 1987; Б. Десница, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Бг 1991; Жртве агресије Хрватске војске на Републику Српску Крајину -- Миљевачки плато јуни 1992, Книн 1994; С. Божић, „Срби и Српска православна црква у Хрватској 1918--1929", ТИ, 1997, 1--2; „Срби на простору Хрватске, Славоније и Далмације 1918--1929", ГДИ, 2000, 1; B. Fuerst Bjeliš, I. Zupanec, „New 18th Century Venetian Border in Croatia and its Spatial and Demographic Implications", Хрватски географски гласник, 2007, 69/2; С. Божић, Срби у Хрватској 1918--1929, Бг 2008; К. Николић, Италијанска војска и четници у Другом светском рату у Југославији 1941--1943, Бг 2009; Д. Р. Живојиновић, „La Dalmazia o morte". Италијанска окупација југословенских земаља (1918--1923), Бг 2012; М. Гулић, „Одјек балканских ратова у Далмацији", у: С. Рудић, М. Милкић (ур.), Балкански ратови 1912--1913: нова виђења и тумачења, Бг 2013; К. Новаковић, Срби у Сјеверној Далмацији, Бг 2013.