ДАДАИЗАМ

ДАДАИЗАМ, авангардни уметнички покрет настао у Цириху 1916. који су основали сликари и песници окупљени у Кабареу „Волтер" (Хуго Бал, Тристан Цара, Ханс Рихтер, Жан (Ханс) Арп, Еми Хенингс, Марсел Јанко) као израз револта против ратног бесмисла, али и свих уметничких и грађанских конвенција. Име је добио према насумице изабраној француској речи за дечјег дрвеног коњића (dada). Д. се надовезује на искуства футуризма, експресионизма и кубизма, те радикално негира традиционалне вредности и друштвене институције. Заснива концепцију антиуметности на апсурду, случају, цинизму, субверзији и скандалу. Развија нове облике комуникације између аутора и публике, од сценског активизма (кабаре, фестивал, перформанс) до визуелно-вербалних експеримената, уз употребу филма, плаката, часописа и манифеста као средстава креативног израза. У књижевности д. оспорава језичке и жанровске норме обликујући текст као фонетску и типографску конструкцију. Монтажа, колаж и симултанизам разарају стабилне семантичке структуре и укидају линеарно читање, афирмишући графички дизајн и типографско поигравање до стауса конститутивног знака. Од 1917. језгро д. је у немачким градовима Келну, Хановеру и првенствено Берлину (публикације Der Dada, Club Dada и Dada Almanach), где добија наглашени политички карактер, посебно у графикама Георга Гроса које исмевају германски милитаризам. Свој завршетак д. има у Паризу, где се 1922. одржава конгрес д. у знаку свађа и неспоразума различитих струја, међу којима аутори окупљени око часописа Littérature (Андре Бретон, Луј Арагон, Филип Супо и Пол Елијар) развијају нови покрет -- надреализам. У ликовним уметностима највеће домете остварили су француски сликари и вајари у Њујорку, Франсис Пикабија и Марсел Дишан, творац утицајне концепције „ready-made" засноване на узимању предмета из свакодневног живота и његовим проглашавањем за уметничко дело самим чином избора и потписом (чувени писоар „Фонтана" из 1917).

Покретач д. у српској књижевности је Драган Алексић. На студијама славистике у Прагу 1920. прихвата д., успоставља контакте са Т. Царом и заједно са Бранком Ве Пољанским организује д. манифестације. У трећем броју Зенита (април 1921) штампа манифест „Дадаизам", заснован на идејама динамизма, неопримитивизма, симултанизма и негације свих етичких и естeтичких вредности грађанске културе који се завршава покличем: „Дада је крич за младошћу. Дада је примитивизам и тежња. Будућност. (...) Све је дада." Наредне године формира клуб Југо-Дада (чланови: Драган Сремац, Видо Ластов, Славко Станић (псеудоним Славко Шлезингер), Михаило С. Петров, Антун Туна Милинковић (псеудоним Fer Mill), Џим Рад и Нац Сингер, издаје две крaткотрајне ревије Dada-Tank и Dada-Jazz и организује четири перформанса: у Новом Саду, Осијеку, Винковцима и Суботици, где делује група мађарских аутора предвођена Золтаном Чуком окупљена око часописа Út (Пут). Након Алексићевог раскида са браћом Мицић и преласка из Загреба у Београд октобра 1922. д. се као организовани покрет гаси, али његов утицај остаје. Елементи дадаистичке поетике (колаж, монтажа, типографски конструктивизам, пародија канонизованих вредности, разградња и мешање жанровских кодова, суочавања документарног и фикционалног) приметни су у песмама, приповеткама, манифестима и драмама Драгана Алексића, расутим у периодици, потом у концепцији часописа Зенит, Хипнос, Црно на бело као и у антидадаистичкој публикацији Dada-Jok (1922), у остварењима Бранка Ве Пољанског (роман 77 самоубица, Зг 1923), Љубомира Мицића (поема Аероплан без мотора, Бг 1925), Станислава Винавера (Женидба Врапца Подунавца, Бг 1927), појединим текстовима Бошка Токина, Рада Драинца, Монија де Булија, Риста Ратковића и др., те у графикама и илустрацијама Михаила С. Петрова. Није увек лако разлучити д. и зенитизам, па поједини проучаваоци говоре и о зенитодадаизму (П. Тодоровић, Р. Вучковић). Иако краткотрајан, д. је оставио далекосежан траг у српској култури, првенствено у области визуелне уметности, дизајна, перформанса, као и у поезији (утицај на неоавангардне поетике крајем 60-их и током 70-их година). У деценијама након II светског рата д. је маргинализован, тек крајем прошлог и почетком овог века подробније је истражен и признат као значајан уметнички домет.

ЛИТЕРАТУРА: H. Rihter, Dada-Kunst und Antikunst, Köln 1964; Г. Тешић (прир.), Дада Танк, Бг 1978; Р. Вучковић, Авангардна поезија, Бл 1984; В. Голубовић, „Дада у Суботици", Књижевност, 1990, 7--8; A. Беар, М. Карасу, Дада: историја једне субверзије, Ср. Карловци -- Н. Сад 1997; Д. Иванић, Књижевност Српске Крајине, Бг 1998; Р. Вучковић, Српска авангардна проза, Бг 2000; П. Тодоровић, „Дадаизам и авангардизам", КИ, 2012,148; П. Тодоровић, Антологија српског дадаизма, Бг 2014.

П. Петровић