ДОБРИЋЕВО

ДОБРИЋЕВО, манастир код Билеће, првобитно смештен на десној обали реке Требишњице, око 20 км од Требиња. Манастирска црква, пратећи објекти, гробови и надгробни споменици пренети су 1967. због изградње хидроцентрале 12 км јужно од Билеће, у село Орах. Први помен Д. у изворима датира из XVII в., иако има назнака да је постојао и раније. Страдао је 1649, 1680. и 1875--1878, а паљен је 1672. и 1914. Храм Ваведења Пресвете Богородице зидан је од камена највероватније почетком XVI в. То је једнобродна грађевина рашког типа, са три травеја по дужини и полукружном апсидом на источној страни. Северно и јужно од источног травеја су проскомидија и ђаконикон, који заједно са певницама постављеним бочно од средишњег травеја образују лажне бочне бродове. Средишњи травеј засвођен је крстастим, источни и западни травеј преломљеним, а певнице полуобличастим сводом. На западној страни храма накнадно је подигнута припрата, а 1863. изнад ње је дозидан звоник „на преслицу". Наос манастирске цркве и источни зид припрате су живописани. Најстарији слој фресака, фрагментарно сачуван, настао је почетком XVI в., нешто млађи приписан је Георгију Митрофановићу (1615--1616), док је мање радове на живопису обавио сликар Теодор (1672). Фреске у припрати настале су око 1745. Митрофановић је насликао представе Христа Старца дана, Пантократора, Емануила и Анђела Великог савета у средишту крстастих сводова, окружених пророцима и јеванђелистима. У олтару су Служба архијереја, Богородица Оранта с арханђелима Михаилом и Гаврилом, Благовести и Силазак Св. Духа на апостоле. На главном своду и на сводовима певница су Велики празници и Страдања Христовa; на потрбушјима лезена су попрсја светих мученика у медаљонима, а у зонама испод њих су првосвештеници и пророци. У другој зони насликани су свети мученици, бесребреници и столпници, док су у првој зони свети ратници, монаси, цар Константин и царица Јелена. На северном зиду су представе Св. краља Стефана Дечанског, Св. Симеона Мироточивог и Св. Евтимија. Зограф Рафаило Димитријевић из Рисна насликао је 1745. иконостас који је изгорео 1914. Једна икона са представом Св. Саве и Св. Симеона приложена је Д. 1757. Пећки патријарх Јоаникије (1737--1746) долазио је у Д. у време игумана Дионисија, а захумско-херцеговачки митрополит Филотеј посетио је манастир 1745. Темишварски митрополит Никола Димитријевић приложио је Д. једну књигу 1741. Јеромонах Д. Висарион Стефановић израдио је петохлебницу 1761--1769, а јеромонах Висарион Добричевац поклонио је манастиру један минеј. У ризници Д. налазили су се један крст, кивот и орар.

Ми. Матић

По традицији манастир Д. је саградио 1232. неко од Немањића на темељима ранохришћанске базилике. Крајем XVII в. добио је кивот у облику грађанске куће с типичним прозорима, вратима и кровом на две воде, рад сарајевских златара. Храм су палили Турци 1649, али га је обновио и дозидао припрату јеромонах Мојсеј (Бајовић), а осликао зограф Теодор. Монах Герасим Добрићевац урадио је полијелеј („коло") од дрвета и украсио седефом и иконама. Камени звоник на преслицу сазидан је 1863. Поново је спаљен 1875, а аустријска војска 1914. спалила је иконостас и друге драгоцености. Спасено је неколико икона и књига. Усташе су га 1941. демолирале и опљачкале. Приликом преноса 1965. на садашњу локацију радови су изведени несолидно и храм је одмах прокишњавао. У манастирску порту пренети су помоћни манастирски обjекти, гробови са споменицима и Црква Св. Николе из Нистихаља. У јединству са манaстиром је и скит Св. Ане са две монахиње, који је основао еп. Григорије. Осим духовне има значајну националну улогу у просвети и измирењу околних племена. Осим храмовне славе значајан је Добрићевски сабор о Тројичин дану.

Р. Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг II 1903, III 1905, IV 1923, V 1925, VI 1926.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Нинковић, „Опис манастира Добрићева у Херцеговини", Просвјета, 1899, 2--3, 4, 5, 6; 1901, 15; В. Ћоровић, ,,Херцеговачки манастири: Добрићево", Старинар (1923), 1925, 2; З. Кајмаковић, „Пренос манастира Добрићева", НС, 1967, 11; Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; Георгије Митрофановић, Сар. 1977; M. Шупут, Споменици српског црквеног градитељства XVI--XVII века, Бг 1991.