ДЕМОКРАТИЈА

ДЕМОКРАТИЈА (грч. dh'mo": народ, kratei'n: владати), политички систем који се заснива на владавини народа. Како је неоствариво да владавину врши читав народ, д. се остварује тако што државна власт, која оличава врховну власт, произлази из воље народа, његове већине, која избором даје овлашћења државним органима и која их, под условима утврђеним у уставу, може тим органима одузети и вратити себи како би изабрала нове државне органе. Пошто је једногласност одраслих грађана у држави немогуће постићи, власт народа у демократским државама постоји као власт већине народа. Постојање воље народа, у поменутом смислу, суштински је елеменат д., док је спољни елеменат постојање такве државне организације која обезбеђује остваривање те воље. Да би се створила права воља народа у једној држави, у њој грађанима морају бити обезбеђена људска и грађанска права. Реч је, пре свега, о личним слободама, која су јемство заштите личности, а потом о слободама које омогућују стварање и изражавање мишљења грађана. Међу личним слободама најважније су оне којима се јемчи слобода од произвољног хапшења и слобода кретања, док су међу слободама којима се ствара и изражава воља народа (грађана) најважније слобода удруживања, збора, договора и слобода штампе. Спољни елеменат д. је државна организација која омогућује изражавање воље народа. Држава најпотпуније обезбеђује изражавање те воље када доношење државних одлука препусти непосредно грађанима. Два најпознатија облика непосредног одлучивања грађана су народна иницијатива и референдум. Таква д. је тада непосредна. Њу је немогуће применити у одлучивању о свим питањима из надлежности државе, па отуда највећи број државних одлука доносе представнички државни органи које грађани бирају на општим изборима. Таква д. је тада представничка или посредна. У њој представнички државни органи у својим одлукама изражавају вољу грађана. Док у непосредној д. грађани непосредно врше државну власт, у представничкој д. они непосредно одређују ко ће у њихово име и за њихов рачун вршити државну власт. Они треба да извршавају вољу народа, да поступају онако како би поступао сам народ кад би као такав могао вршити државну власт. Услов за то је да се на општим изборима омогући слободно изражавање стварне воље грађана.

Д. се као облик обављања јавних послова од стране народа (народних представника) појавила још у старом веку, под именом „античка д.", али су у њој учешће могли узимати само одрасли слободни грађани мушког пола. Стварни настанак д. омогућиле су буржоаске револуције, у којима је била срушена апсолутна монархија са својом аутократском државном организацијом (чувена изјава Луја XIV „Држава, то сам ја"), као и облици олигархијске владавине. Државе засноване на д. према мери учешћа у економским и друштвеним односима деле се у две групе: либералне и етатистичке.

У нововековној српској држави уставно питање поставило се признавањем права на унутрашњу аутономију, Хатишерифом од 1830. Тиме је Србија постала кнежевина с вазалним положајем у односу на Турску, тј. вазална држава. Оно се сводило на проналажење облика и начина ограничавања кнежеве апсолутне власти. Због тога је кнез на све начине ометао доношење устава, а када је под притиском једне великашке буне (Милетина буна) на то био приморан, устав је октроисао народу уместо да му препусти да га он сам донесе. Био је то Сретењски устав од 1835, а једини демократски елеменат у њему била је Народна скупштина која се састојала „из сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свих окружија и свега Књажества Сербије", али са крајње суженим надлежностима и без законодавне власти. Оно што се тим уставом хтело, постигнуто је. Дотад апсолутна кнежева власт подељена је на три власти, од којих „законодатељна и законоизвршитељна" припада кнезу и Државном савету. „Правосудије руководиће се и набљудавати по свему Књажесту Сербије у име Књаза" (чл. 77), док „Руководство правосудија предаће се судовима, који ће се, по обнародованију законика, у три степена установити" (чл. 78). Уместо да, сагласно демократском начелу, власт кнежева буде ограничена народним представништвом (скупштином), она је ограничена једним неизборним олигархијским телом, Државним саветом, чије чланове поставља кнез. Тек је Светоандрејска скупштина 1858. поставила захтев да Србија добије народно представништво. Иако је она донела два закона о Народној скупштини (којима је Народна скупштина први пут добила законску основу), Србија је тек Уставом од 1869. добила „само по форми представничку владу" (М. Миловановић). Истинско народно представништво предвидео је тек Устав од 1888. Неку годину пре његовог доношења биле су озакоњене политичке странке, које су учешћем на парламентарним изборима омогућавале представљање различитих политичких мишљења у Народној скупштини. Ипак је време непосредног важења тог устава трајало свега пет и по година, пошто је краљ Александар Обреновић државним ударом од 1894. вратио на снагу Устав од 1869.

Р. Марковић

Неуспех у рату са Бугарском, унутрашња политичка напетост и незадовољство због постојећег аустрофилског спољнополитичког опредељења приморали су краља Милана да споразумевањем са грађанским странкама учини важне промене у унутрашњој политици и 1888. пристане на доношење новог Устава, који се по демократичности могао мерити са белгијским, а на који су се уставотворци углавном и угледали. Према његовим одредбама, гласање је било непосредно и тајно, иако се размишљало и о јавном, будући да је оно сматрано достојнијим слободног човека; бирачко право имали су мушкарци с навршеном 21 годином живота, а имовински цензус је толико смањен да је могло гласати 85,4% сељака. Осим женама, право гласа није дато официрима и војницима стајаће војске, робијашима, продавцима и купцима бирачких гласова. Народна скупштина, бирана сваке три године, добила је право законске иницијативе, искључиво право доношења закона, пуно буџетско право, право интерпелације и анкете. Ради њеног квалитетнијег рада, уведена је одредба по којој су у сваком округу бирана по два посланика са факултетском спремом. Владу је указом постављао краљ, али је Народна скупштина имала могућност да је обори, ако не би била задовољна њеним радом. Осигурано је право слободног изражавања политичког мишљења и удруживања, као и слобода штампе. Министри су за учињена дела одговарали пред законом, судовима је гарантована независност, а државна управа уређена је на принципима локалне самоуправе. Носилац највишег суверенитета постала је тзв. Велика народна скупштина, преузета из дотадашње демократске традиције, која је имала двоструко више посланика од „обичне" и најшира овлашћења: право да доноси одлуку о престолу, ако династија остане без наследника, право да бира намеснике у случају краљевог малолетства и право да пристане на промену граница. У свести народа, Велика скупштина је тиме била изнад владара и изнад Устава. Народна радикална странка, која се најупорније залагала за што снажнију Народну скупштину, овим се изборила за победу парламентарних начела до којих јој је било највише стало: народну сувереност, опште право гласа и јаку скупштину. По мишљењу Слободана Јовановића, радикали су овим Уставом претворили Народну скупштину у врховну власт, која је издавала законе, постављала министре и прописивала им какву ће политику водити, што је краљу одузимало готово сваку надлежност. У таквим околностима, уморан од политичких сукобљавања и не желећи да влада по оваквом, за њега увредљивом и неприхватљивом Уставу, краљ Милан је марта 1889. објавио абдикацију, препустивши престо тринаестогодишњем сину Александру, до чијег је пунолетства одређено трочлано намесништво. У поређењу с другим балканским земљама, Србија је наредних година, осим слободног сељаштва, стекла још једну велику предност: модерне демократске установе и основу за даљи развој парламентаризма. Према сведочењу Албера Малеа, професора краља Александра, српска краљевина била је тада „права земља д." у којој се „сваки појединац сматра равним свом суседу", земља полуевропска-полуисточњачка, с народом изнад свега демократским и у толикој мери „без поштовања за хијерархију" да је сваки сељак веровао да може да се рукује с крунисаном главом као са било којим другим човеком. Такве демократичне склоности становништва биле су, ипак, угрожаване непарламентарним понашањем краља Александра. Одлучивши се у априлу 1893. за самовољно проглашење пунолетства и укидање намесништва, годину дана касније, маја 1894, посебном прокламацијом укинуо је Устав из 1888. и на снагу вратио Устав из 1869. Подржаван од истомишљеника, три године доцније, 1897, председништво владе препустио је Владану Ђорђевићу, по чијем је уверењу д. представљала „терор руље" и који се отворено залагао за „послушну Скупштину". Демократски успон у том периоду не само што је заустављен него је наступило доба краљевог апсолутизма, обележеног бруталним прогоном политичких неистомишљеника и противника. Суочен и са широким незадовољством због своје непопуларне женидбе, краљ је 1901. наметнуо нови, Октроисани устав, чије су најважније одредбе представљале новину у дотадашњој парламентарној пракси. Народно представништво је први пут постало дводомно, састављено од Скупштине (Доњег дома) и Сената (Горњег дома). Док су скупштински посланици били изборни, две трећине сенатора именовао је краљ, а трећина је бирана на изборима. Уз то, краљ је законодавну власт делио са Скупштином, док је извршна одговарала искључиво њему.

Такво политичко стање нагло је прекинуто Мајским превратом из 1903, убиством краљевског пара и свргавањем династије Обреновић. У тим преломним историјским догађајима једну од највећих тековина представљали су повратак делимично дорађеног Устава из 1888, успостављање Устава из 1903. и редослед политичких потеза, чиме је демократски поредак у Србији добио чврсте институционалне оквире. Усвајајући белгијски образац првенства суверенитета народа над краљевим, најпре је 2. јуна у Народној скупштини проглашен Устав. Истог дана, посланици су поименичним гласањем за краља изабрали кнеза Петра Карађорђевића, који се у то време налазио у иностранству, позвавши га да прихвати конституцију. Потом је он, положивши 12. јуна заклетву на Устав, ступио на престо, након чега је 8. септембра 1904. крунисан и, напокон, миропомазан 26. септембра исте године, чиме је обележена стогодишњица Првог српског устанка. Народно представништво је применом такве процедуре у потпуности преузело уставотворну власт и донело Устав без потписа владара, а његов избор за краља условило пристанком на Устав. Могло би се отуд закључити да је Краљевина Србија тим чином постала изборна монархија. Савременици су у овој победи д. неретко видели оправдање за насиље испољено приликом смене династије и, истовремено, највећи успех у унутрашњој политици који је у наредној деценији умногоме допринео припремама за националноослободилачке ратове 1912−1918. По мишљењу Јаше Продановића, народ је имао „морално право [...] на спас од притиска, неправде и насиља, на спас од онога што је опасно за његов живот", док је Љубомир (Љуба) Давидовић истицао да се унутрашњи политички живот стабилизовао, јер су укидање устава, поништавање закона, деловање преких судова и непоштавање права народа постали само део ружних историјских успомена. Становници Србије су у тој једној деценији од поданика постали грађани, будући да је успешно завршен једновековни процес у којем је упоредо вођена борба за национално ослобођење, независну државу и политичка права. Владавина д. ни тада, међутим, није протицала без искушења, с обзиром на оштре међустраначке сукобе, утицај војних чинилаца на политичке токове, економске проблеме, ниво културног развоја и спољнополитичку опасност, али је напредак био неспоран.

Позитивне демократске промене заустављене су избијањем I светског рата и онемогућавањем редовног скупштинског рада. Најзначајнија одлука коју је у то време Народна скупштина донела било је проглашење ратног циља у децембру 1914, мада јој је и ова чувена декларација једноставно дата на усвајање. О спољној политици посланици су расправљали само четири пута. Уместо закона који би били донети у редовној скупштинској процедури, влада је доносила тзв. уредбе са законском снагом, које је требало потврдити по завршетку рата. Народна скупштина Србије је своју последњу седницу одржала 29. XII 1918, након стварања Краљевства СХС. Том приликом свечано је потврђено остварење ратних циљева Краљевине Србије, прочитани су акт Народног вијећа СХС и одговор регента Александра, којим је проглашено уједињење и стварање заједничке државе, а потом се гласало за прихватање ратних кредита.

Демократски развој српског народа у периоду између два светска рата, у југословенској краљевини, онемогућаван је низом различитих фактора, међу којима су неки били карактеристични за све земље учеснице рата, док су други потицали из посебности новонастале државе. Д. и парламентаризам су у свим земљама које су биле погођене ратом наилазили на тешка искушења, будући да је постојеће привредно и економско стање захтевало хитна решења. Насупрот њиховим спорим механизмима рада, појавиле су се екстремне политичке идеологије, комунистичка и фашистичка, које су обећавале далеко брже отклањање егзистенцијалних проблема. У југословенској држави је ова појава такође била изражена, поготово на простору Краљевине Србије који је претрпео највећа привредна разарања и имао највише људских губитака, нарочито радно способних мушкараца, који су истовремено бивали укључени и у политичке токове. Старе политичке странке, попут Радикалне, биле су притом заморене дугим опстанком на власти и компромитоване низом изнуђених компромиса. Једино право демократско искуство имали су Срби из Србије, с обзиром на то да су у појединим крајевима земље још увек постојали полуфеудални односи, док је у већем делу државе демократски процес био тек у зачетку. Тако је почетком XX в. на простору Хрватске и Славоније, са око 2.600.000 становника, бирачко право имало око 45.000 бирача, да би тај број уочи I светског рата порастао на 200.000, а на првим изборима у Краљевини СХС на 600.000. Уз то, осим странака из Србије, које су при разматрању неуједначености југословенског простора највише наде полагале у д. као начин превазилажења наслеђених разлика, несрпске политичке партије инсистирале су на превасходној заштити својих националних и верских права. Показало се да д. као идеја никада није постала заједнички циљ југословенских народа, те да је питање државног уређења истакнуто као примарно, мобилишући све политичке снаге и онемогућавајући политичке партије да се одлучније залажу за политичке слободе и решавање социјално-економских проблема. Негативно дејство имаo је и страх краља Александра од јаких странака, као и његова жеља да контролише политички живот у земљи. Компетенције које су Видовданским уставом из 1921. дате круни биле су неупоредиво веће него у уставима из 1888. и 1903. Власт и парламентарна владавина почивале су на тродеоби између Народне скупштине, владе и краља, али је главни чинилац Устава био краљ, који је законодавну власт вршио заједно са Народном скупштином, добивши право да је сазива на редовно и ванредно заседање, као и да је распусти. Осим тога, потврђивао је и проглашавао законе; судске пресуде и решења изрицани су и извршавани у његово име; заступао је земљу у односима са другим државама; био је врховни заповедник војске; оглашавао је рат и закључивао мир. Краљева личност била је неприкосновена, никоме није одговарао и није могао бити тужен. Именовао је председника и чланове Министарског савета, који су одговарали њему и Народној скупштини, а уставна решења га нису обавезивала да министре именује из састава Народне скупштине нити да поштује ставове скупштинске већине, чиме је угрожавана парламентарна пракса. Политичко искуство показало је притом да се краљ Александар, мимо Устава, користио и непарламентарним методама, ослањајући се на одане дворске послушнике, све док 1929. није прогласио апсолутну личну владавину. Након неколико година неуставног режима, а од Октроисаног (Септембарског) устава из 1931. и постојања Народне скупштине без демократског живота, после краљеве погибије 1934. савременици су тај период у историји југословенске краљевине назвали „диктатуром без диктатора". По речима Милана Грола, у таквим околностима онемогућено је политичко васпитавање млађих генерација и њихово постепено привикавање на учешће у политичким дебатама. Допуштајући да се под притиском захтева Хрвата и Словенаца, равнодушних према судбини д., енергија троши искључиво на питање државног уређења, Срби су и сами напустили залагање за политичке слободе, губећи свест о политичким вредностима за које су се борили у својој једнонационалној држави.

М. Радојевић

Утапајући се после I светског рата у заједничку државу јужнословенских народа, Србија је изгубила своју државну личност (државност). Преуређењем заједничке државе у федерацију, после II светског рата, Србија је постала једна од укупно шест федералних јединица, образованих по етничком начелу. У њима није било политичке д. Све време њеног постојања у земљи је функционисао једностраначки систем у чвршћем или лабавијем облику. Србија је имала положај федералне јединице и у двочланој федерацији, насталој отцепљењем четири федералне јединице од „велике федерације", СФРЈ. Пред само њено растурање, у Србији је њеним Уставом од 1990. допуштено образовање политичких странака, уместо делегатског система образовања и рада скупштине, успостављено је народно представништво засновано на општим и непосредним изборима и слободном избору представника према нахођењу бирача. Загарантована је слобода предузетништва, а друштвена својина је постала од доминирајућег само један од својинских облика. Прелазан облик потпуног раздвајања Србије и Црне Горе била је трансформација двочлане федерације, СРЈ, у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Њен циљ је био да се уставним путем изведе отцепљење („иступање") Црне Горе од државне заједнице са Србијом. То је и учињено референдумом о независности Црне Горе, после којег је, оставши без федералних партнера, Србија Уставом од 2006. успостављена као парламентарна република с истакнутим положајем председника републике, због чега један број аутора такав систем власти карактерише као „полупредседнички". У њему се у развијању начела и установа д. отишло даље од Устава из 1990, проширивањем скале људских слобода, стварањем независних тела за њихову заштиту, појачаним јемствима судске независности и елиминисањем друштвене својине као облика својине. Као и у многим другим демократским земљама, и у вези са Србијом отворена је расправа о томе колико је формална д. остварена у пракси, те колико је она и стварна.

Р. Марковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Јовановић, Уставно право Краљевине СХС, Бг 1924; Р. Д. Лукић, Теорија државе и права, 1--2, Бг 1958; Н. Пашић, Савремена држава, Бг 1960; Р. Д. Лукић, Политичка теорија државе, Бг 1962; К. Чавошки, Могућности слободе у демократији, Бг 1981; Историја српског народа, V, 1--2, Бг 1981; VI, 1--2, Бг 1983; М. Грол, Искушења демократије, Бг 1991; Д. М. Поповић, Савремена уставност и демократија, Бг 1997; М. Матић, Либерализам, популизам и демократија, Бг 2002; М. Грол, Искушења демократије, Бг 2005; Х. Келзен, О суштини и вредности демократије, Бг 2005; С. Антонић, „Демократија", у: М. Ковић (ур.), Срби 1903−1914. Историја идеја, Бг 2015; Н. Димитријевић, Демократија на ивици: расправе о кризи и алтернативама, Бг 2016; Д. Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800−1918, Бг 2017; Д. Стојановић, Србија и демократија: 1903--1914, историјска студија о „златном добу српске демократије", Бг 2019; М. Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина, I, Од југословенске идеје до југословенске државе, Бг 2019.