ДИМИТРИЈЕ (Павловић)

ДИМИТРИЈЕ (Павловић), патријарх (Пожаревaц, 27. X 1846 -- Београд, 6. IV 1930). У Београду је завршио гимназију и богословију и почео службу као учитељ у селима Ратковић и Брзан, а од 1870. као свештеник у Лапову. Говорио је руски, француски и немачки. Оставши удов, завршио је филолошки одсек Велике школе у Београду и 1878. постао професор богословије у Београду. За епископа нишког у тзв. напредњачкој јерархији митрополита Теодосија (Мраовића), створеној неканонском сменом митрополита Михаила од стране краља Милана, посвећен је 1884, а повратком митрополита Михаила и канонске јерархије 1889. поднео је оставку, напустио епархију и живео од пензије и државне помоћи. У Француској на универзитету у Монпељеу три године студирао књижевност и филозофију и две године агрономију на Пољопривредној академији. По повратку у Србију постао је државни саветник, а 1894. поверена му је мисија да уреди односе у Хиландару. После смрти митрополита Михаила постао је 1898. шабачки епископ, а 1905. изабран је и устоличен као митрополит београдски и Краљевине Србије. Трудећи се да уреди односе више и ниже јерархије, основао је фонд за обезбеђење старих и изнемоглих свештеника и фонд за свештеничку сирочад. За време анексије БиХ 1908. упутио је посланицу Руском синоду. У I светском рату повукао се на Крф са владом, одржавајући беседама и посланицама дух избеглог народа и војске, као и веру у победу. Влада је одбила његову молбу да се врати у земљу, а незадовољан третманом који му је влада дала, одлази у Рим, Париз и на крају у Женеву. На Крф се вратио 1916. и покушавао да реши питање избеглих свештеника, као и оних у заробљеништву. Уједињењем српских покрајинских цркава изабран је октобра 1920. за првог патријарха васпостављене српске патријаршије. Влада Краљевине СХС прихватила је избор тек у поновљеном поступку и уведен је у трон српских патријараха у београдској саборној цркви. Венчао је краља Александра са румунском принцезом Маријом. У Пећи је устоличен 1924. добивши од краља Александра панагију са ликом Св. Саве. У периоду 1920--1930. радио је на организацији Цркве: припремио је Устав СПЦ, основао Богословски факултет и покренуо часопис Богословље као орган БФ. Обновио је Браничевску и основао епархије Чешко-моравску, Америчко-канадску и Бихаћку, изабрао 16 нових архијереја, основао Монашку школу у Раковици, канонизовао деспота Стефана Лазаревића и написао му службу. Његовим завештањем саграђене су цркве Св. Луке у селу Брежане, Св. Димитрија у Ратковићу и Богородичиног покрова у Београду. По његовој жељи подигнута је у манастиру Раковица зграда за штампарију СПЦ, али она није никада прорадила. Подржао је организацију и 1925. присуствовао свечаностима отварања капеле на Ловћену и преноса Његошевих моштију у Цетињски манастир. Радове из црквене историје и питања из савременог живота Цркве објављивао је у црквеним часописима. Издао је Хиландарски типик Светог Саве (Бг 1898). Објављено је више његових посланица и проповеди. Написао је мемоаре који нису објављени. Добитник је многих одликовања, међу којима су Орден Милоша Великог III степена и Велика лента реда Скендербега којом га је одликовао албански краљ Зогу за помоћ пружену Албанској православној цркви. Сахрањен је по својој жељи у манастиру Раковица.

ДЕЛА: Помен митрополиту Теодосију Мраовићу, Бг 1892; Икона Јована Матеја Басарабе, Бг 1898; Свитак на пергаменту из XIV века. Препис Епископа Димитрија, Бг 1898.

ЛИТЕРАТУРА: А. Поповић, „Његова светост патријарх Димитрије", Гласник СПП, 1920, 10; Д. Јакшић, „Његова светост патријарх Димитрије", Гласник СПП, 1930, 7; „Њ. Св. патријарх српски Димитрије Павловић", Весник Српске цркве, 1930, 4--5; С. Вуковић, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић