ДВАНАЕСТЕРАЦ

ДВАНАЕСТЕРАЦ, изосилабички стих од дванаест слогова који се јавља у српској силабичкој и силабичко-тонској версификацији. Познат је у неколико својих појавних облика, али доминира симетрични, трохејски д. са цезуром после шестог слога (6+6), са редовном ненаглашеношћу 6. и 12. слога, те са трохејском интонацијом, тј. склоношћу непарних слогова да постану јака места стиха. Од чистог троакценатског облика оба полустиха (2+2+2) чешће се јављају комбинације двосложнице и четворосложнице (2+4 или 4+2) или двеју тросложница (3+3), па је уочено да се симетрични д. најчешће јавља у петоиктусном, па тек потом у шестоиктусном и четвороиктусном облику. Асиметрични, јампски д. је у српском песништву знатно ређи од свог трохејског парњака. Одликује га нестабилна цезура која се најчешће јавља иза петог или седмог слога, док парни слогови теже да преузму функцију јаких места у стиху.

Д. постоји у усменој традицији, па та чињеница намеће закључак да би овај стих могао имати веома дуго трајање у српској култури, али је у фолклору, без сумње, заузимао периферан положај у метричком систему. У том контексту јавља се као астрофичан и неримован облик, са евентуалним спорадичним појавама леонинске риме, а његова изразита жанровска функција везана је за лирику. У усменој лирици д. се понекад јавља и као стих у којем песма може да задобије алтернативни облик у односу на доминантни десетерац; тако, на пример, добро познати десетерачки облик („Наджњева се момче и девојче") код Вука има и дванаестерачког парњака: „Жњели су пшеницу од јутра до мрака,/ За девојком веже девет миле браће,/ А за момком веже девет мили друга./ Девојка нажњела триста и три снопа,/ Момак је нажњео двеста и два снопа." (Вук I, 82) Од 406 лирских песама у првој Вуковој књизи лајпцишког издања из 1824. има укупно 11 дванаестерачких песама, а то значи да их је мање од 3%. У Ерлангенском рукопису изразито доминира асиметрични десетерац, а од укупно 217 песама има свега 6 дванаестерачких песама (такође мање од 3%).

У усменој лирици јавља се и облик трочланог д*.* са две цезуре после четвртог и осмог слога (4+4+4). Тај је облик такође астрофичан, лишен риме, а са наглашеном трохејском интонацијом. Жанровска функција је у усменој поезији традиционално везана искључиво за лирику, нпр. у сватовским песмама. Појава овог стиха у тужбалицама је спорна, јер је у њима завршни четворосложни чланак најчешће припев, па су се метричари спорили око тога је ли реч о симетричном осмерцу са припевом или о трочланом д.: тај стих Лука Зима тумачи као трочлани д., док Томислав Маретић, с разлогом, држи да је реч о осмерцу којем је придодат припев. У усменој поезији јављају се још два облика трочланог д., али доста ређе: један облик има цезуре после трећег и седмог слога (3+4+5), а други има структуру 4+3+5.

У српској писаној књижевности д. се јавља веома рано, још у средњовековној, богослужбеној поезији, где је коришћен и развијан под утицајем византијског д. Највероватније настао из античког, јампског триметра, овај византијски стих је имао покретну цезуру, најчешће после 5. или 7. слога, а у средњовековној грчкој, тј. византијској поезији представљао је један од најважнијих стиховних облика. У старо српско песништво улази у склопу свеукупног утицаја византијске књижевности на словенске културе, тако да га налазимо већ код Константина Философа (Светог Кирила) у IX в., а највећи естетски ефекат постигнут је у Силуановом „Слову Светом Сави" (XIV в.), „Молитви Богородици" Димитрија Кантакузина (XV в.) и др.

Друга фаза велике популарности д., и то у његовом симетричном облику, везана је за приморску ренесансну и барокну књижевност, где је доминантан био облик двоструко римованог д. Овај стих се редовно јављао у строфној организацији и римован, а у зависности од облика римовања познат је у два своја структурна облика. Јужни или дубровачки, заступљен углавном код песника из Дубровника, подразумевао је појаву парних рима које су повезивале крајеве полустихова (прва рима на месту шестог слога) и саме крајеве два узастопна стиха (друга рима на месту дванаестог слога): 6 а II 12 b / 6 a II 12 b / 6 c II 12 d / 6 c II 12 d / 6 e II 12 f - 6 e II 12 f итд. При том је дубровачки двоструко римовани д. на крајевима два полустиха и на крајевима оба стиха постављао засебне риме које се нису мешале. Други облик овог стиха, распрострањен највише у чакавском простору Далмације, северно од Дубровника, познат је под називом северни или Марулићев двоструко римовани д., а његова специфичност је у томе што се уз конвенције дубровачког облика додаје захтев више у погледу гомилања рима. Ту је важна конвенција насталa преношењем рима са крајева два стиха на крајеве полустихова два наредна стиха: 6 а II 12 b / 6 a II 12 b / 6 b II 12 c / 6 b II 12 c / 6 c II 12 d - 6 c II 12 d итд.

Порекло двоструко римованог д. не тумачи се везом са усменом традицијом него најчешће утицајем млетачко-старофранцуског д. на писану поезију ренесансних приморских песника. Најстарији запис овог стиховног облика нађен је у једном Дубровачком царинском статуту, а тај фрагментарни, ћирилични текст Џона Калићевића, датиран са 1421, гласи: „Сада сам остављен срид морске пучине,/ Валови моћно бјен, даж дојде с висине; / Кад дојдох на копно, мних да сам..." Са оба своја облика, двоструко римовани д. је већ у ренесанси заузео веома широк жанровски простор. У тој епоси он доминира код петраркистичких песника, а и у лирици уопште: Ш. Менчетић, Џ. Држић, М. Кристићевић, М. Марулић, Х. Луцић, М. Држић, Д. Рањина, Д. Златарић, Х. Мажибрадић, Џ. Бунић и др. Примера ради, Менчетић у дубровачком облику овако варира Петраркине теме и мотиве: „Блажени час и хип најпрво кад сам ја/ видил твој образ лип од кога слава сја./ Блажена сва миста када те гди видих,/ дни, ноћи, годишта која те ја слидих" (друга половина XV в.), а Андрија Змајевић у „Посланици Трипу Скури" Марулићевим обликом пише: „Знаш зашто мимоиђе нас здраво Трипуњ-дан,/ а к вами не дође којино не би зван,/ да он непоштован не врати се к стану/ мало напаствован вечером остану" (XVII в.). Овај стих је заступљен и у епици (еп Јудита М. Марулића, Вила Словинка Јурја Бараковића и др.), али и у драми и дијалошким делима (М. Ветрановић, Н. Наљешковић, М. Држић, И. Гундулић и др.). Изразито доминантан у ренесанси, двоструко римовани д. се у бароку у приличној мери проређује, а наместо њега доминацију преузима симетрични осмерац. Касније, током XVIII в., овај стих губи своје карактеристично обележје, тј. двоструку риму, па наместо њега у писаној поезији користио се д. уобичајено једнократно римован.

У континенталној српској писаној, ауторској поезији д. је такође заузео важно место, а налазимо га у рукописним песмарицама, код анонимних, грађанских песника, али нарочито код ауторских песника барока, просветитељства и предромантизма, попут Захарије Орфелина, Јована Авакумовића („Пашхалија новаја"), Доситеја Обрадовића („Пјесна на инсурекцију Сербијанов"), Јована Пачића (сонет „Сну"), Николе Боројевића („Славеносрпски језик", „Тврдица", „Терпсихори"), Никанора Грујића (појава каталектичког облика у песми „Мој гроб") и др. У поезији српског романтизма д. и даље има сасвим маргиналну улогу, мада га код неких песника можемо нешто чешће наћи: у Његошевој лирици овај стих по учесталости долази одмах после 10-ерца и 8-ерца, а скоро равноправно са 16-ерцем (песма „Мисао"), Љубомир Ненадовић га радо користи у епској поезији („Песма о Душану", „Сабор у Крушевцу", „Дојчиновић Војин" и др.), као и Јован Илић (еп „Пастири") итд. Д. доста ретко негују песници грађанског романтизма, попут Бранка и Лазе Костића, знатно чешће то чини Змај (ипак, из његовог огромног опуса у д. је тек око 2% свих песама), али је најбоље песме испевао Ђура Јакшић („Вече", „Пут у Горњак", „Ноћ у Горњаку"), премда је брзо одустао од употребе овог облика.

Посебну наклоност ка овом стиху у постромантичарском периоду исказао је Војислав Илић, код којег се учесталост употребе пење на око 16%, а уз то је овим стихом написао и неке од важних својих песама, како чисто лирског и елегичног тако и патриотског и хуморно-сатиричног жанра. Највећу популарност д. стиче почетком XX в., када у периоду ране модерне код српских песника парнасистичке и симболистичке поетике, уз једанаестерац представља најважнију, далеко најпопуларнију врсту стиха. У том периоду је нарочито учесталост д. неговао Јован Дучић, у чијем канонском опусу (219 песама, од чега су у поетској прози 37) близу 60% од укупног броја наслова или 70% од укупног броја песама написаних стихом постоји у д. Од свих тих дванаестерачких песама велик је број антологијске вредности, па сасвим сигурно ниједан српски песник није остварио такву концентрацију песничких вредности у овом стиху. Осим циклуса „Јутарње песме" и „Вечерње песме", као и књиге Лирика где уопште нема д., у свим осталим књигама и циклусима овај стих апсолутно доминира: у књизи Песме сунца -- већи део песама у циклусу „Сенке по води", све песме у циклусу „Јадрански сонети", све песме у циклусу „Душа и Ноћ", све песме у књизи Песме љубави и смрти и све песме у књизи Царски сонети. Уз Дучића овај стих су често користили и Милан Ракић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милорад Митровић, Милета Јакшић, Вељко Петровић, Милутин Бојић, Стеван Луковић, Светислав Стефановић, Станислав Винавер и др., али и читав низ песника под њиховим утицајем. Са свим овим песницима д. задобија најизразитије изражајне валере који, осим редовне строфне организације и риме, сада често укључује и опкорачења и преносе, каталексу, рафинирану синтаксу и сл.

Са постепеним нестанком ове генерације песника, употреба д. нагло се проређује у мери у којој постаје све утицајнији отпор поетици ране модерне и њеним водећим песницима. Осим код песника који без већих уметничких вредности следе поменуте узоре, д. ће повремено заблеснути и у периоду изразите доминације слободног стиха, од краја Првог светског рата до почетка XXI в. Код каснијих песника д. се јавља тек спорадично (Растко Петровић, Оскар Давичо, Скендер Куленовић и др.), а доживљаван је на метаметричком плану као облик којим се ставља до знања важност парнасо-симболистичке традиције у српском песништву. На такав начин овај стих се јавља код Стевана Раичковића (један од чешћих облика у збирци Камена успаванка), Рајка Петрова Нога (уз 14-ерац, код њега је то најчешћи стиховни облик), М. Тешића, М. Ненадића, Ђ. Сладоја, Н. Грујичића, Ђ. Нешића, М. Цере Михаиловића, В. Вукашиновића, Д. Хамовића и других.

Од страних дванаестерачких облика на потоњи развој српског д. далеко највећи утицај имао је француски александринац. Реч је о најважнијем стиху француске књижевности, насталом још у позном средњем веку, а коришћен је као доминантни стиховни облик већ од ренесансе и класицизма, па до почетка XX в. Александринац је чврсто силабички уређен, са цезуром после шестог слога, са редовном наглашеношћу 6. и 12. слога, те са изразитом јампском интонираношћу. Јавио се у оквиру епске француске традиције почетком XII в. (Путовање Карла Великог), популарност стекао са Романом о Александру Великом с краја XII в., а име стекао у XV в. У лирику се шири захваљујући ренесансним песницима Плејаде, посебно деловањем Пјера Ронсара, а са класицизмом (Пјер Корнеј, Жан Расин, Молијер) заузима и простор драмске поезије. Уз неговање веома широког жанровског репертоара, верни су му и романтичари и парнасисти, па и симболисти, мада они нешто чешће траже изражајне могућности и неких других стиховних облика. Употребу александринца обележили су највећи француски песници, од В. Игоа, А. де Ламартина, А. де Вињија, Т. Готјеа, Ж. де Нервала, Ж де. Ередије, па до Ш. Бодлера, А. Рембоа, С. Малармеа, П. Валерија и др., а под њиховим непосредним утицајем деловали су и кључни српски рани модернисти (Дучић, Ракић, Пандуровић, Дис и др.), као и хрватски и словеначки песници (Матош, Жупанчич, Кете, Мурн и др.). Због природе српског акценатског система, д. није спонтано могао развити јампску интонацију него се развијао као облик трохејски интонираног стиха. Стога је погрешно српски симетрични д. називати александринцем, што се неретко може наћи у критичкој литератури. И француски и српски д. је са метричке сцене у највећој мери потиснут снагом слободног стиха; код Срба су то учинили песници попут: М. Ћурчина, М. Црњанског, Р. Петровића, Р. Драинца, М. Настасијевића, М. Дединца, Д. Матића и др., а код Француза су то учинили Г. Аполинер, Б. Сандрар, А. Бретон, П. Елијар, Л. Арагон и др.

ИЗВОРИ: В. С. Караџић, Народне српске пјесме, 1, Лајпциг 1824; Г. Геземан (прир.), Ерлангенски рукопис, Ср. Карловци 1925; М. Лесковац, Антологија старије српске поезије, Н. Сад -- Бг 1964; М. Пантић, Народне песме у записима XV -- XVIII века, Бг 1964; Песништво ренесансе и барока, Бг 1977.

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, „Предговор", Народне српске пјесме, 1, Лајпциг 1824; Л. Милованов, Опит настављења к србској сличноречности и слогомерју или просодији, Беч 1833; Ј. Суботић, Наука о србском стихотворенију, Будим 1845; Л. Зима, „Нацрт наше метрике народне обзиром на стихове других народа а особито Словена", Рад ЈАЗУ, 1879, XLVIII, XLIX; P. Maas, „Der byzantinische Zwölfsilber", Byzantinische Zeitschrift, 1903, 12; Т. Маретић, „Метрика народних наших пјесама", Рад ЈАЗУ, 1907, 168, 67; 170, 68; С. Матић, „Принципи уметничке версификације српске", ГНЧ, 1930, XXXIX; 1931, XL; 1932, XLI; К. Тарановски, „Принципи српскохрватске версификације", ПКЈИФ, 1954, XX, 1; Р. Јакобсон, Лингвистика и поетика, Бг 1966; Ж. Ружић, Српски јамб и народна метрика, Бг 1975; Д. Витошевић, Српско песништво 1901--1914: Раздобље, развој, обележја, I--II, Бг 1975; М. Франичевић, Расправе о стиху, Сплит 1979; С. Петровић, „Стих", у: З. Шкреб, А. Стамаћ, Увод у књижевност, Зг 1983; С. Петровић, Облик и смисао, Н. Сад 1986; Ж. Ружић, Над загонетком стиха, Н. Сад 1986; Л. Којен, Студије о српском стиху, Ср. Карловци 1996; Ж. Ружић, Енциклопедијски речник версификације, Ср. Карловци -- Н. Сад 2008; И. Негришорац, Лирска аура Јована Дучића, Бг 2009; М.Ћурчин, Српски трохеј, Бг 2010; С. Матић, Принципи српске версификације, Бг 2011.

И. Негришорац