ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА НИШ

ДУВАНСКА ИНДУСТРИЈА НИШ (ДИН), прва фабрика дувана у Србији, једна од највећих и најсавременијих фабрика дувана на Балкану, данас у саставу америчке мултинационалне компаније „Филип Морис". Основана је као Друштво за закуп монопола дувана у Србији 1885. од стране Лендер банке из Беча и Есконтног контоара из Париза, на основу Закона о монополу, са седиштем у Београду. Пословала је у скромним условима, најпре у Кнез Михаиловој улици, где је дуван крижан у двема баракама са четири ручне машине и 90 авана, а од 1887. у новој фабрици за прераду дувана код Мостара. Српска држава је 1889. откупила фабрику од Лендер банке, а 1890, доношењем Закона о монополу дувана, фабрика је прешла у састав Министарства финансија Србије. Први директор је Пера Видаковић, којег 1911. наслеђује Милан Петровић Обућина. Управа Монопола доноси 1911. одлуку о изградњи нове фабрике дувана у Нишу, ради њеног пресељења из Београда у центар производње дувана, али су градњу одложили балкански ратови. У бомбардовању Београда октобра 1914, фабрика дувана је уништена, а у Ниш је пресељено седам преосталих машина. Директор Фабрике тад постаје Рака Мајсторовић. Услови рада у Нишу били су врло тешки. Производња је организована у просторијама стоваришта непрерађеног дувана (Дуванска станица) у ул. Краљевића Марка са 653 запослена. Фабрика је у октобру 1915. евакуисана у Солун, где је наставила производњу у унајмљеним просторијама тамошње фабрике „Салоники". Тако је решен проблем снабдевања српске војске цигаретама и дуваном, за којима је била велика тражња у ратним условима. По завршетку рата фабрика се враћа у Ниш и константно повећава обим производње. Тако 1923. производи преко 670 милиона цигарета од којих највећи удео имају робне марке „Сава" (30,3% у укупној производњи), „Вардар" (27,2%), „Зета" (25,8%) и „Морава" (6,1%). Директори Фабрике били су Марко Марковић (1920--1929), Славољуб Маршићанин (1929--1935) и Љубомир Врховац (од 1935). Капацитети фабрике сукцесивно су повећавани, па је нпр. 1929. у односу на 1919. број машина за крижање дувана повећан са 13 на 24, а број машина за израду паклица са 8 на 17. Набављено је и 19 нових машина за израду цигарета, 2 машине за цепање цигарета ради поновне прераде и 40 разних других машина. Тиме је годишњи капацитет фабрике повећан на 1,8 милијарди цигарета и 2 милиона кг крижаног дувана. На данашњу локацију на Црвеном крсту фабрика се сели 1930. по завршетку изградње наменских погона -- укупно 24 грађевинска објекта грађена четири године (производне хале, калорична централа, амбуланта, дечји вртић, купатило, менза и неколико станова за руководеће особље). Револуционарни искорак фабрика чини 1936, кад је освојена производња тзв. деникотинизиране варијанте цигарете „Вардар", претече данашњих филтер цигарета. Идеални услови омогућавају континуирано повећање производње, јачање конкурентске позиције на тржишту и запошљавање нових радника: 1937. било је 1.125 социјално осигураних радника а 1939. прерађено је преко 3.000 т дувана. Уочи II светског рата (1940) за потребе нишке фабрике дувана организована је производња дувана на површини од 84.079 м^2^ а производни капацитет (у једној смени) износио је 2.700 т цигарета и 1.188 т крижаног дувана, што је било више од ¼ укупне југословенске производње.

У току II светског рата, иако оштећена, Фабрика је радила у отежаним условима и под надзором окупатора. Регуларан рад обнавља крајем 1944. До почетка 1947. била је у саставу државног Монопола дувана, а тада прераста у производно предузеће. Следећи опште друштвено-политичке токове, 1950. је уведено самоуправљање, симболичном предајом кључева предузећа радницима од стране директора Јована Јовановића (1950--1963). До револуционарне преоријентације у производњи нишких цигарета долази 1960, кад се на тржишту појавила прва филтер цигарета „Београд". Социјалистички развој фабрике био је динамичан и пун различитих обрта, интеграција, трансформација и сл. Тако је 1963. припајањем фабрици предузећа за производњу и обраду дувана из Ниша, Пирота, Прокупља, Бајине Баште, Житковца и Бијелог Поља настао ДИН, а 1969, када је директор био Станиша Стојановић (1963--1969), компанији се припојила и Фабрика дувана из Бањалуке. Наредне, 1970. удруживањем ДИН-а с Дуванском индустријом Врање (ДИВ) и Фабриком дувана Сарајево, формира се Удружена дуванска индустрија (УДИ) са седиштем у Нишу. За потребе управе и стручних служби УДИ-ја саграђена је репрезентативна управна зграда у центру Ниша, на тадашњем Тргу радничких савета. Међутим, овај организациони облик није преживео друштвено-економске промене изазване одредбама Устава из 1974. и Закона о удруженом раду (ЗУР-а). Током седме деценије прошлог века снажну тржишну експанзију доживљавају нишке филтер цигарете „Београд", „Дрина", „Морава", „Дијамант" и „Кент" (прва лиценцирана цигарета у Југославији), а посебно „ЛД". Долази до потпуне преоријентације тржишта на филтер цигарете које је трошило 92% потрошача: 1973. Нишка фабрика дувана производи 20 врста цигарета, од чега 15 с филтером и само 5 без филтера. У то време креће и нова капитална инвестиција -- изградња нове фабрике дувана у Нишу и њено опремање најсавременијом опремом. Нова фабрика, капацитета 9.183 т цигарета, свечано је пуштена у рад 1974. када је и освојена производња тзв. бленд цигарета. Истовремено долази до поделе предузећа на ООУР-е (на темељу Устава из 1974. и Закона о удруженом раду -- ЗУР), а 1978. формирана је Сложена организација удруженог рада (СОУР) „Југодуван" -- Ниш. Директори Фабрике дувана 70-их и 80-их били су Младен Медар (1970--1975, 1979--1984) и Слободан Јовановић (1975--1979). У СОУР „Југодуван" удружују се четири фабрике цигарета (Ниш, Врање, Гњилане и Бањалука), пет РО за производњу и обраду дувана (Ниш, Пирот, Прокупље, Лесковац и Житковац), две штампарије („Просвета" -- Ниш и „Графофлекс" -- Прешево), три трговинске РО („Дуван" -- Београд, „Дуван" -- Приштина и „Југодуванкомерц" -- Ниш), а у оквиру СОУР-а формира се и Интерна банка Југодуван банка. Била је то права дуванска империја Југославије с генералним директором Живојином Костићем на челу (1978--1988). У међувремену (од 1973. до краја века) фабрика наставља с лансирањем нових марки цигарета, како би задржала доминацију на тржишту. С променљивим успехом на тржишту се појављују следеће марке: „Кинг", „Квин", „JAT", „Сфинга", „ПП", „Супер", „Лидер", „Ексклузив", „Делукс", „X", „75", „YU", „Бест експорт", „Бест црвени", „Век" и друге, уз разне варијације „Дрине" и „Мораве", са филтером и без њега. У то време нишке цигарете „Класик" и нешто касније „Класик лајт" имале су непоновљиву доминацију на тржишту која траје више од две деценије. Овакав пословни систем (СОУР са РО и ООУР-има) живи до 1990. када су доношењем Закона о предузећима укинуте творевине које је наметао ЗУР. Тада се већина РО са седиштем ван Ниша трансформише у друштвена предузећа и издваја из састава дотадашњег СОУР-а. Дошло је до дезинтеграције „Југодувана" као великог пословног система. У саставу ДИН-а практично су остали сви ресурси на локацији Фабрике дувана на Црвеном крсту у Нишу и дуванске станице на терену. Почетком 1990-их фабрика у Нишу запошљавала је око 3.500 радника и имала уговоре о сарадњи с више десетина хиљада индивидуалних произвођача дувана с простора СФРЈ, који су обезбеђивали више од ⅔ сировина. Генерални директор ДИН-а у то време био је Смиљко Костић (1984--1998), чији менаџерски тим покреће још једну капиталну инвестицију -- изградњу нове, највеће фабрике цигарета у Европи с модерним институтом и другим пратећим садржајима. Тај подухват ће, међутим, осујетити велика друштвено-економска и политичка криза -- грађански рат и распад Југославије, самим тим губитак значајног дела националног тржишта (1992), економске санкције међународне заједнице -- немогућност увоза сировина и извоза готових производа (1992--1994) и хиперинфлација са свим последицама (1993). Пословни систем ДИН-а још се није опоравио од наведених поремећаја, а поједини капацитети су били мета агресора у току бомбардовања Југославије од стране НАТО пакта (1999). Само у току НАТО бомбардовања, када је генерални директор био Зоран Аранђеловић (1998--2000), фабрика је три пута директно ракетирана с преко 20 пројектила, срушени су производни, складишни и други објекти, уништене велике количине сировина, технологије и других ресурса и начињена огромна материјална и еколошка штета од које ће се фабрика дуго опорављати. Током свих ових година (и деценија) производни асортиман стално прати захтеве тржишта и жеље потрошача, па захваљујући томе нишка фабрика остаје лидер на Балкану. У годинама пре приватизације (2000--2003) генерални директор ДИН-а био је Славољуб Драгићевић.

Најновија етапа у развоју ДИН-а је период после транзиције, односно приватизације. Она почиње 2003. када је ДИН, након до тада највеће приватизације у Србији, продајом за 387 милиона евра постао члан породице „Филип Морис", водеће светске дуванске компаније. Нова пословна стратегија компаније темељи се на развоју робних марки, па ДИН „Филип Морис" има водећу позицију на српском тржишту са 14 робних марки у 56 варијаната с којима остварује преко 50% тржишног удела у Србији. Тако нишка фабрика, осим домаћих робних марки „Класик", „Бест" и „Дрина", производи и међународне „Марлборо", „Бонд", „Л&M", „Некст", „Партнер", „Парламент" и др. Поред перманентног инвестирања у модернизацију технологије и производње, ДИН „Филип Морис" наставља политику подршке узгоју домаћег дувана подстицањем производње код преко 1.000 одгајивача дувана на пословном подручју фабрике, као и политику доприноса нишкој заједници донирањем великог броја културних**,** научних, спортских и других манифестација и пројеката, од којих је најпознатија Ниш Арт фондација. Након приватизације менаџмент ДИН „Филип Морис" предводе представници власника компаније Еуђенио Сидоли (2003--2007), Скип Борнхитер (2007--2011), Пол Рајли (2011--2013), Стејси Кенеди (2013--2018) и Александар Јаковљевић (од 2018). У трећој деценији XXI в. структура производње ДИН „Филип Морис" мења се у корист међународних брендова -- „Марлборо", „Бонд" и других, док се некад популарне домаће марке цигарета „Класик", „Бест" и друге потискују. Осим тога, у компанији се у потпуности примењују организациони и управљачки модели „Филипа Мориса", односно амерички модели, уз нужно поштовање домаћих прописа. Данас је у компанији запослено преко 900 радника.

ЛИТЕРАТУРА: С. Андрејевић, Сто година Фабрике дувана Ниш, Ниш 1985; Енциклопедија Ниша -- Привреда, Ниш 1996; Н. С. Ранђеловић, Ниш у ратном пламену -- Бомбардовање `99, Ниш 1999; Нишки лексикон, Ниш 2011; Знамените личности Ниша, Ниш 2018.

Н. С. Ранђеловић