ДРУШТВА ЗА ОСИГУРАЊЕ

ДРУШТВА ЗА ОСИГУРАЊЕ, економски институти који надокнађују штету причињену друштву, економији или људима услед дејства разорних природних сила или несрећа, као и деструктивног понашања људи. Она осигуравају економску заштиту осигураним (правним и физичким) лицима од економских поремећаја изазваних настанком осигураног случаја, било у привредној активности или у свакодневном животу. Осигурање је уговор oсигуравача и oсигураника, којим oсигураник пребацује терет ризика од економског губитка на oсигуравача и због тога плаћа одређени износ (премија осигурања). Осигурање је удружење оних који су изложени истој опасности, с циљем заједничког сношења економског губитка услед реализације ризика, који ће задесити само неке од њих.

Основ осигурања је принцип реципроцитета и солидарности, а осигурање се састоји из три повезана дела: економског, техничког и правног. Економски се јавља у суштинском циљу, надокнади економских губитака насталих реализацијом ризика. Технички, то је део који регулише функционисање одређеног механизма за изједначавање ризика. Правни представља регулацију свих многобројних правних односа који настају између осигуравача и осигураника. Опште законско правило о одговорности је „ко другоме нанесе штету, дужан је да му је надокнади". Пошто природа не може надокнадити штету узроковану природним катастрофама, ту улогу преузима осигурање. Физичко или правно лице одговорност за штету може пренети на осигуравача. Значајна функција осигурања огледа се и у предузимању превентивних мера, како би се спречио настанак штетног догађаја или смањила могућност његовог настанка. У том смислу осигуравајуће компаније имају посебне фондове (фондови за превенцију), који се формирају издвајањем средстава из бруто премије. Превенција осигурања је моћан инструмент управљања ризиком.

Осигурање се дели на животна и неживотна осигурања. У животна спадају: осигурање живота, рентно осигурање, допунско осигурање уз осигурање живота, добровољно пензијско осигурање и др. У неживотна спадају све врсте осигурања материјалних добара и осигурање одговорности, односно имовинских интереса. Посебна подела осигурања је на добровољна и обавезна. Осигурање је с правног становишта слободно изражена воља две уговорне стране, осигуравача и осигураника, где се уважавањем правила осигурања и интереса једне и друге стране, на бази добровољности закључује уговор о осигурању. Држава у циљу заштите интереса грађана може прописати обавезу осигурања појединих ризика. Такво осигурање називамо oбавезно осигурање.

Осигурањем се баве oсигуравајућа друштва, ради остваривања добити. Институт осигурања новијег је датума, али се елементи осигурања појављују још у древним временима, у Кини, Вавилону, Персији и др. Развојем поморске трговине јавља се потреба покривања ризика губитка брода и товара, што је довело до настанка института карактеристичних за савремено осигурање, као што су „заједничка хаварија", где су сви власници сносили губитак једног од њих, „поморски зајам" (foenus nauticum), где је одобраван зајам који није требало вратити у случају губитка брода и терета, иначе је враћан с високим каматама. Прва сачувана полиса осигурања потиче из 1182. из Ломбардије. Велик утицај на развој и ширење осигурања има откриће Америке и нових поморских путева, као и снажан развој трговине у Медитерану. Први прописи (узансе) у области осигурања донети су у Барселони 1435. и затим 1522. у Фиренци. Развој поморског осигурања и позитивни резултати дају пример за оснивање и других врста осигурања. У XVI в. чести пожари у градовима проузроковали су велике штете и губитке појединаца, али и развој осигурања од опасности пожара. Оснивају се удружења за заштиту од пожара у Немачкој, затим након пожара у Лондону 1666. у Енглеској, у Француској. Синоним за осигурање је и данас енглески „Лојд" („Lloyd's"), основан као осигуравајућа компанија пре 1688 (тачан датум није познат), а име је друштво добило по власнику кафане у Лондонској луци Едварду Лојду. Британски парламент је актом из 1871. доделио „Лојду" статус „Корпорације осигуравача". Тада је службено основана „Лојдова" берза. Данас је „Лојд" синдикат осигуравајућих и реосигуравајућих компанија са преко 30.000 чланица и практично тржиште осигурања. Осигурање живота се јавља релативно касно у односу на поморска осигурања, мада је прва полиса животног осигурања издата од стране поморских осигуравача 1536. Модерно осигурање развило се крајем XVII в. применом статистичко-математичких наука у израчунавању будућих ризика (закон великих бројева и рачун вероватноће). Холандски математичар Јан де Вите је поставио математичке основе у одређивању животне ренте.

Осигурање у Србији и на српским просторима јавља се са закашњењем у односу на друге европске земље, иако се основе осигурања одговорности налазе још у Душановом законику, а значајно место у развоју поморског осигурања има Дубровачка република од XIV до XVI в., где је Закон о поморском осигурању (Ordo super asecuratoribus) из 1562. доказ брзог развоја овог осигурања. У Србији су из прве половине XIX в. остали познати „кошеви" Милоша Обреновића. Српски грађански законик из 1844. помиње осигурање у два члана (798. и 799). Осигурање у Србији до 31. III 1892, кад је донет Закон о осигуравајућим друштвима, није подлегало никаквим ограничењима. Он се односио на многобројна страна осигуравајућа друштва, која су се бавила осигурањима живота и од пожара („Assicurazioni Generale", „Die Donau", „Der Anker", „Erste Ungarische", „Fonsier", „Gresham", „Mutual", „New York", „Slavija", „Phoenix", „North British"). Многа од њих су се тада повукла, чиме је отворен простор за оснивање и деловање домаћих друштава. Прва домаћа друштва настају крајем XIX и почетком XX в., за њих је важио Закон о акционарским друштвима из 1898. На осталим територијама до оснивања Краљевине СХС примењивано је разно законодавство.

Прво домаће друштво је Одељење за осигурање у оквиру Београдске задруге, које су основали Лука Ћеловић и Ђорђе Вајферт 1897. Држава је помагала Београдску задругу, поверивши јој осигурање свих државних објеката на 20 година, обавезујући све државне чиновнике да се код ње животно осигурају и условивши кредите код Управе фондова осигурањем кућа код Задруге. Као резултат оваквог привилегованог положаја Београдска задруга се успешно развијала, тако да је укупно осигурање децембра 1913. обухватало 4.354 полисе с капиталом од 19,5 милиона динара (осигурање живота) и 5.497 полиса и 121,5 милиона динара (осигурање од пожара). У Краљевини Србији пре I светског рата деловала су и друга домаћа друштва. Нарочито је било успешно Прво српско друштво за осигурање Србија. Касније су, капиталом београдских банака, основани и „Врачарска задруга", „Шумадија" и „Југославија", основана 1913. Ове српске компаније примењивале су услове и тарифе страних друштава и биле су уско повезане с њима. У међувремену, почиње 1902. с радом и „Россія", друштво које је имало подршку српске владе из политичких разлога.

У Краљевини Југославији је био специфичан систем осигуравајућих друштава, јер је држава давала концесије, издајући дозволе за рад. Врло брзо се тај систем показао као неуспешан, па је дискрециони систем замењен нормативним, те су сви који су испуњавали услове аутоматски могли добити дозволу за рад. Фаличност овог система се огледала у недостатку надзора над пословањем осигуравајућих друштава, па се брзо гасе „Адрија" и „Зора", док крах аустријског „Феникса" у пролеће 1936. има шири међународни контекст. Тек 1937. влада доноси одлуку о надзору над пословањем осигуравајућих друштава, што је довело до веће сигурности и осигуравача и осигураника. Пре II светског рата у Југославији је пословало 28 осигуравајућих друштава, већина их је била са страним капиталом, који се у великој мери повлачи у своје централе у иностранству уочи рата. За време II светског рата осигурање у Југославији престаје да функционише.

После II светског рата јавља се потреба за обновом осигурања. Држава конфискује непокретну имовину осигуравајућих предузећа („Дунав", „Елементар" и „Винер штетише") и спаја их марта 1945. у Државни завод за осигурање и реосигурање (ДОЗ). Организација и пословање завода одређени су Законом о уређењу и деловању кредитног система из 1945. и Правилником о уређењу и пословању Државног завода за осигурање и реосигурање из 1946. Завод је имао савезну и земаљске (покрајинске) дирекције, а ове су имале пословнице у појединим местима своје републике, односно Војводине. ДОЗ је имао управни и надзорни, а земаљске дирекције пословне одборе. Врховно управљање и надзор имао је мнистар финансија Владе ФНРЈ. Обавезност осигурања превасходно се односила на ризик од пожара, али је у пракси проширена и на друге ризике. Систем се наредних година усложњавао развојем нових врста осигурања, као и новим правилима и тарифама за осигурање лица. С друге стране, марта 1953. образује се Савет ДОЗ-а, као највиши орган управљања, за чије одлуке (правила осигурања, тарифе премија, смернице за рад и завршни рачун) није потребна сагласност министра финансија. Савет је функционисао до 1957, а затим је почетком 1958. формиран управни одбор ДОЗ-а, који је имао 16 чланова из редова привреде и 6 из радног колектива.

У току 1961. донет је низ прописа о реорганизацији осигурања, чији је циљ била његова децентрализација, са заводом који оснива општина, или пак више њих као основом. Нова организација почела је да функционише јануара 1962. Формирано је 142 завода, а крајем 1963. број је смањен на 128. Највише завода било је у Србији -- 48. Заводи су се удруживали у републичке заједнице осигурања, а ове у Југословенску заједницу осигурања. Правила осигурања и тарифе премија доносила је Скупштина Југословенске заједнице у сагласности са СИВ-ом. Овај систем се није оправдао, удео наплаћених премија релативно је опадао у односу на национални доходак, резерве сигурности су се смањивале, систем изравнања ризика био је неуспешан. Из тих разлога припремљена је реформа и нови систем осигурања стартовао је јануара 1968. Њега карактерише супротан процес, интеграције комуналних завода, те на територији Југославије настаје 11 осигуравајућих друштава, од тога у Србији „Београд", „Југославија", „Војводина" и „Нови Сад". Укинут је територијални монопол завода. Осигурање је у основи добровољно, а обавезно је установљено само од ризика који угрожавају трећа лица и од ризика који представљају општу опасност. Имовина и лица осигуравају се само у земљи, а изузетно код страних осигуравајућих организација. Усвајањем нових тарифа и услова осигурања у 1968, као и уговора између свих завода децембра 1969. санирана је лоша финансијска ситуација завода и створени су услови за реформу на основу амандмана и Устава 1974. Спајањем осигуравајућих завода „Београд" и „Југославија" 1974. ствара се највеће осигуравајуће друштво Заједница осигурања имовине и лица „Југославија--Београд", исте године преименовано у „Дунав". Заједница осигурања имовине и лица „Нови Сад" је покривала територију Новог Сада, а „Војводина" остале градове и општине у аутономној покрајини Војводини. Ова два осигуравајућа друштва се спајају у Сложену заједницу осигурања имовине и лица „Војводина". Истовремено се формира и посебна организација за послове реосигурања под називом „Војводина--Ре". У исто време на територији Србије послују филијале „Кроација осигурања" из Загреба и „Триглав осигурање" из Љубљане. „ЗОИЛ Нови Сад" отвара филијалу у Загребу и филијалу за осигурање транспорта у Ријеци.

Законом о основама система осигурања из 1990. долази до потпуне трансформације осигурања, јер се капитал заједница осигурања имовине и лица трансформише у деонички капитал, да би се врло брзо назвао акционарским капиталом. Сложена заједница осигурања имовине и лица „Војводина" постаје Деоничко друштво за осигурање и реосигурање „Нови Сад" са скраћеним називом „ДДОР Нови Сад". У овом периоду оснива се велик број осигуравајућих друштава која ће убрзо пропасти, а велика инфлација доводи до огромних губитака у осигурању живота. Стабилизација тржишта осигурања наступа завршетком распада Југославије. Друштва која су „преживела" огромну инфлацију и хаотично тржиште осигурања трансформишу се у акционарска, прво „ДДОР Нови Сад", затим „Дунав" (највеће осигуравајуће друштво у Србији) па остали.

„Ђенерали осигурање" (Generali), група за осигурање основана у Италији 1831, као мултинационална осигуравајућа компанија, међу највећима у Европи. Послује у више од 60 земаља. У Србију долази преузимањем осигуравајућег друштва „Делта", које се бавило само имовинским осигурањима и имало примарни циљ осигурање имовине „Делта" система и њихових коопераната. „Ђенерали осигурање" преузима „Делту" 2014. као стопостотни власник. Оснивачи „Ђенерали Србија" су 99,95% „Generali CEE holding GBV", „Ђенерали осигурање Србија" је оснивач „Ђенерали реосигурање Србија".

„Винер штетише осигурање" (Wiener Städtische) послује у Србији од 2003. и саставни је део водеће аустријске осигуравајуће компаније, која послује скоро два века на територији Европе. Преузимањем, односно куповином две осигуравајуће компаније у Србији „AXA неживотно осигурање" и „AXA животно осигурање", „Винер" повећава тржишно учешће на око 11,5%, односно преузима портфељ од 12 милиона евра премије и 106.000 осигураника, те тако значајно повећава свој портфељ. Ове две трансанкције га доводе на четврту позицију на тржишту осигурања у Србији.

„Триглав осигурање Србија" постоји више од 40 година, деценије искуства на српском тржишту, уз остало, одређују стабилност компаније. Припада лидеру у осигурању у регији „Адриа--Триглав групи". Почетак њеног рада датира из 1972, када је осигуравајуће друштво „Сава" из Љубљане почело с радом на територији Србије, а 1976. поново је регистровано у „Друштво за осигурање Триглав". По усвајању Закона о осигурању имовине и лица, 1990. Удружење подручја Београда издвојило се из „Удружења осигурања Триглав" и пререгистровало у „Акционарско друштво за осигурање Копаоник" из Београда, задржавши сву имовину. У складу с новим Законом, „Копаоник" је пререгистрован у „Акционарско друштво за осигурање Копаоник--Београд". Средином 2006. „Триглав осигурање" из Словеније постаје власник „Копаоник осигурања" куповином комплетног пакета акција, и тако „Триглав осигурање" постаје део „Триглав групе". У сопственој мрежи „Триглав осигурање а.д.о. Београд" пружа комплетну понуду неживотних и животних осигурања. Ширење пословне мреже прати развој компаније, а у складу са повећањем тржишног удела, отворене су нове филијале и продајне канцеларије с примарним циљем приступачности клијентима. „Триглав осигурање" је доступно клијентима на преко 30 продајних места широм Србије, с фокусом на Београд, Крагујевац, Ниш, Нови Сад, Суботицу и Ужице.

„Уника осигурање" (Uniqa) велики је осигуравајући концерн из Аустрије с дугом традицијом и великим бројем осигураника. Послује у 18 држава Европе и има више од 10 милиона осигураника. Осован је 1811, а данашњи назив је усвојен 1999. У Србију долази пре 20 година под називом „Уника Србија". Преузимањем „Цептер осигурања", а затим и „Баслер осигурања", нагло се шири на тржишту Србије. Делатност у Србији остварује са два правна лица: „Уника неживотно осигурање" и „Уника животно осигурање".

„Миленијум осигурање Србија" основано 1992, под називом „ДДОР Станком осигурање", од 2001. има садашњи назив. Прво је домаће осигуравајуће друштво у које је ушао страни капитал. Хрватско осигуравајуће друштво „Кроација" постаје власник са скоро 100% основног капитала. Има филијале поред Београда и у Новом Саду, Суботици, Нишу, Крагујевцу и Чачку, те развијену мрежу експозитура и заступништава у већини градова Србије.

„АМС осигурање" основано је јануара 1998. Његов највећи појединачни акционар је АМСС. Свој стаус је у складу с именом изградило на потребама чланова Ауто-мото савеза, односно возача. Услуге нуди на преко 250 продајних места, практично свугде где постоје клубови АМСС-а.

„Сава осигурање" је основано у Љубљани 1973, а делатност у Србији почиње преузимањем осигуравајућег друштва „Колубара осигурање", које мења назив у „Колос осигурање", да би спајањем с „Беобанка осигурањем" постало „Полис осигурање". „Сава осигурање" 2006. преузима већински пакет акција „Полис осигурања" и региструје се као „Сава осигурање а.д.о. Београд", а 2016. региструје се као „Сава неживотно осигурање а.д.о. Београд".

„Граве осигурање" (Grawe), прво друштво са страним капиталом основано у Србији. Пословање у Србији почели су као гринфилд инвестиција, оснивач друштва у Србији је „Grazer Wechselseitige Versicherung AG" са седиштем у Грацу. „Граве осигурање а. д. Београд" послује у Србији од 1997, посебна карактеристика друштва је улагање средстава у некретнине у целом региону.

„Согаз осигурање", осигуравајуће друштво са седиштем у Новом Саду основано је 2012. као заједничко друштво с акцијским капиталом од 51% осигуравајуће групе „Согаз Москва" и 49% „Србијагаса".

„ОТП осигурање" започиње рад 2009. под именом „Société Générale", а 2019. постаје део „ОТП групе".

„Меркур осигурање а.д.о. Београд". „Merkur Versicherung AG" је најстарије осигуравајуће друштво у Аустрији. Ћерка компанија у Србији основана је 2007.

„Глобос осигурање а.д.о. Београд" основано је јануара 1994. Регистровано је за све врсте неживотних осигурања. Ради у Београду и Новом Саду, а има пословне пунктове и у Зрењанину, Крагујевцу, Нишу, Ваљеву, Сремској Митровици и Сомбору. Од фебруара 2020. у већинском власништву фирме „Бритиш моторс", чији је власник и директор Остоја Мијаиловић.

ИЗВОРИ: Народна банка Србије; Интернет странице осигуравајућих компанија.

ЛИТЕРАТУРА: Н. В. Николић, „Развој осигурања имовине и лица у СФР Југославији", у: 30 година осигурања имовине и лица у СФР Југославији, Бг 1976; Д. Павловић, „Настанак осигуравајућих друштава у Србији", Динар, 2000, 13, 18; В. Авдаловић, Осигурање, Бг 2007; С. Авдаловић, Ђ.Ћосић, В. Авдаловић, Основе осигурања, Н. Сад 2010; В. Авдаловић, Е. Петровић, Ј. Станковић, Ризик и осигурање, Ниш 2016.

В. Авдаловић