ДИМИТРИЈЕВИЋ СЕКЕРЕШ, Атанасије

ДИМИТРИЈЕВИЋ СЕКЕРЕШ, Атанасије, свештеник, цензор (Ђур, 1740 -- Беч, 11. V 1794). Завршио је основну школу у родном месту, а затим је похађао Евангелистички лицеј у Пожуну. Упркос томе што је био неожењен, епископ Д. Новаковић га је поставио за месног пароха при храму Светог Николе у Ђуру (1759), јер је владика желео да парохије на ободима српског етничког простора такође имају образоване свештенике. Почетком 1772. постављен је за капелана цркве Светог Ђорђа у Бечу. Почетком маја исте године прихватио је дужност цензора за српске књиге у штампарији Ј. Курцбека. Похађао је предавања из филологије, филозофије и канонског права на Бечком универзитету. Средином новембра 1773. постављен је за суперревизора у Курцбековој штампарији. Знао је немачки, руски, француски, италијански, мађарски, латински, старогрчки и новогрчки језик. На немачки је превео Рајићев Катихизис (1776), а с немачког Фелбигеров уџбеник из аритметике и читанку за одрасле (1777). У мају 1774. упознао је Д. Обрадовића и посаветовао га да догађаје из сопственог живота употреби као грађу за књижевно дело, које је девет година касније објављено под насловом Живот и прикљученија (1783). На основу захтева грофа Ф. Колера, председника Илирске дворске депутације, Д. је у новембру 1774. разрешен дужности парохијалног свештеника, како би у потпуности могао да се посвети обавезама цензора за оријенталне језике и романе. Средином јуна 1776. прешао је у римокатоличанство. Његова кратка „формална" изјава у којој је признао папу Пија VI за правог и јединог поглавара свих хришћана злоупотребљена је у пропагандне сврхе. По налогу бечког надбискупа К. Мигација, тзв. „покајничка декларација" Д. је одштампана и разаслата широм Аустрије. Као поверљиви сарадник Ф. Колера учествовао је у терезијанским реформама православног црквеног календара и монашких правила, чије је објављивање револтирало српску заједницу у Аустрији (1776--1777). Одлуке које је доносио као цензор такође су изазивале опречне реакције међу његовим савременицима. На пример, власти су управо на основу његовог рецензентског извештаја забраниле продају Орфелиновог Житија Петра Великаго (1775). С друге стране, Јади младога Вертера постали су (легално) доступни читаоцима у Аустрији тек 1786, када се Јозеф II сагласио с предлогом Д. да Гетеово славно дело буде уклоњено из инфамног Каталога забрањених књига. Дужност цензора обављао је све до смрти. Стефан Новаковић је у свом листу Славеносерпскија вједомости објавио 14. V 1794. штуру вест о његовој смрти на основу које су читаоци веома тешко могли закључити да је Д. био један од најобразованијих Срба у XVIII в.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, „Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима", Зборник за историју, језик и књижевност српског народа САН, 1956, XV, 5; Б. Маринковић, Заборављени братственици по перу, Бг 2008; М. Костић, Културно-историјска раскрсница Срба у XVIII веку, Зг 2010; Р. Ераковић, „У потрази за 'изгубљеним' идентитетом А. Д. С", ГФФНС, 2017, XLII, 1.

Р. Ераковић