ДИОНИСИЈЕ (Миковић)

ДИОНИСИЈЕ (Миковић), игуман, етнолог (Челобрдо код Будве, 12. X 1861 -- манастир Дуљево, 2. VI 1942). Описменио се у манастирима Прасквица и Режевићи, где је 1879. замонашен и рукоположен у чин ђакона и јеромонаха, 1891. добио чин игумана, а 1921. чин архимандрита. Парохијску службу вршио је у манастирима Прасквица и Градиште, а од 1883. је преузео управу манастира Бања код Рисна где је остао све до 1941. Осим обнове запуштеног манастира, бавио се науком и књижевношћу, али је због свог националног рада стално био под присмотром аустријске полиције. Власти су му заплениле патриотске чланке упућене Зори Светозара Ћоровића и осудиле га на пет година затвора као „књижевног пропагатора велике Србије". Патриотске песме објављивао је у дубровачком Словинцу, а своје словенофилство исказао је у песми „Ој, Словени, љубимо се". Објављивао је и приповетке из живота бокељских сељака, путописе, књижевну критику. Покренуо је Српски магазин, годишњи часопис за поуку, забаву и књижевност (Н. Сад 1896; Дубр. 1897), у којем су сарађивали најпознатији Срби Боке, Црне Горе и Србије. Издавао је 1909--1914. велики илустровани календар Бока, у којем је приказивао манастире и парохијске храмове Војводине, Далмације, Србије и Црне Горе. Објавио је биографије митрополита Илариона, Висариона, Митрофана и монографију Српско православно бококоторско владичанство (Дубр. 1908). Остале су у рукопису биографије которског епископа Кирила, архимандрита Саве (Љубише) и бокељских свештеника. Скупљао је народне умотворине, лирске и јуначке песме Боке и Црне Горе које нису биле познате В. Караџићу и В. Врчевићу. У етнографској грађи описао је обичаје, исхрану, одевање, свадбене обичаје Паштровића и Ластве код Тивта (последња два објављена су на немачком). Од богословских радова дао је само два морално-поучна списа. Познат као талентован проповедник, неке своје омилије штампао је у цетињској Просвети, а много их је остало у рукопису. Преводио је житија са руског и црквенословенског језика. Марта 1941. црквене власти су га противно његовој жељи преместиле у манастир Дуљево, у близини његовог родног села. У време окупације разболео се и умро, а сахрањен је у породичној гробници у манастиру Прасквица. Одликован је Орденом Св. Саве III реда, а добитник је награде СКА из Дучићевог фонда, Београдског универзитета и Друштва Св. Саве.

ДЕЛА: Митрополит црногорски Висарион Љубиша, Н. Сад 1886; Иларион Рогановић, црногорско-брдски митрополит, Н. Сад 1891; „О гордости и смирености", Источник, Сар., 1893, 12; „О болести и смрти", Духовна стража, Бг, 1909, 11--12; „Митрофан Бан, бивши архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски", Духовна стража, Со, 1940, 1--3.

ЛИТЕРАТУРА: Л. Вујаш, „Архим. Дионисије Миковић", Глас Црногорца, 30. VII 1942; Т. Ђукић, Преглед књижевног рада Црне Горе, Цт 1950; В. Ивошевић, „Архим. Дионисије Миковић као црквени писац", Весник свештеничког удружења Југославије, 1957, 197; „Архим. Дионисије Миковић у историји и књижевности", Гласник СПЦ, 1968, 1.

Р. Милошевић