ДРНИЋ, Божидар

ДРНИЋ, Божидар, глумац (Брчко, 23. XI 1907 -- Београд, 8. III 1984). Похађајући државну глумачку школу у Загребу, дебитовао 1924. у Нушићевој драми Кнез Иво од Семберије у Народном казалишту у којем је играо до 1929. Усавршавао се у Бечу (1926) и Прагу (1929--1930). Током 1930. играо на чешком у Коморном дивадлу и са Звонимиром Рогозом основао „Југословенску сцену". По повратку играо у Новосадско-осијечко-сплитском позоришту (1930--1934), Народном позоришту у Београду (1934--1947. и после 1952) и Југословенском драмском позоришту (од оснивања, 1947--1952). Д. је био глумац велике стваралачке снаге, студиозан у креирању ликова, стваралац великих надахнућа и брижљиве карактеризације која резултира озбиљношћу, преданошћу и трајним вредностима. Током пуне четири деценије на београдској сцени тумачио је љубавнике (од лирских, помало романтичарских преко салонски углађених до морално изопачених), психолошки сложене ликове, карактерне драмске улоге, негативце који су се, због његове интерпретације, допадали публици и критици. Истицана је његова савршена дикција -- складна, акценатски веома тачна, пријатно интонирана, са чистом артикулацијом сваког гласа, разговетна и у најтишем тону. Посебно су хваљене његове вишеслојне улоге Надбискупа (М. Булгаков, Молијер), др Крижовеца (М. Крлежа, У агонији) и Јасона (Еурипид, Медеја), а био је и: Џералд (С. Мом, Писмо), Флориндо (К. Голдони, Слуга двају господара), Касио, Себастијан (В. Шекспир, Отело, Бура), Гроф Трифић (Ј. С. Поповић, Зла жена), Клеант (Молијер, Тартиф), Мика (Д. Николајевић, Преко мртвих), Снеик (В. Шеридан, Школа оговарања), Карењин (Л. Толстој, Ана Карењина), Др Силбербрант и Титус Андроникус, Оливер Урбан (М. Крлежа, Господа Глембајеви, Леда), Миљенко (М. Бан, Добрила и Миљенко), Конте Кеко, Баре (М. Беговић, Американска јахта у сплитској луци, И Лела ће носити капелин), Председник (Б. Јевтић, Продавница ваздуха), Кнез (В. Лукић, Валпургијска ноћ), Краљ Фердинанд (Л. де Вега, Фуенте Овехуна), Менехмо Први (Плаут, Менехми), Телфајм (Лесинг, Мина од Барнхелма) и Дарлингтон (О. Вајлд, Лепеза леди Виндермир).

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Р. В. Јовановић, Позориште и драма, Бг 1984; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001.

А. Милошевић