Прескочи до главног садржаја

ДАЧАНИ

ДАЧАНИ, античко племе из карпатско-подунавске регије. Дачком територијом се у ширем смислу може сматрати територија данашње Румуније. Д., који представљају северни огранак трачких племена, којем припадају и Гети, латински извори су називали именом Daci, а грчки Davkoi/Davkai. Мишљења о етничком јединству и међусобној вези Д. и Гета су подељена: једна група аутора сматра да су у питању различита племена, док друга заступа становиште да се под различитим називима крије иста етничка заједница. У румунској литератури се стога често наилази на термин дако-гетски. Постоји мишљење да се етноним Д. може повезати са фригијским davo" (са значењем вук) и митом о етничком пореклу, који је утицао на стварање ратничке симболике вука. О тесној вези Д. и Гета сведочи формулација Помпеја Трога „Daci quoque suboles Getarum sunt. / И Дачани су потомци Гета". Према Страбону (Geographica, VII, 3, 13), ова два племена користила су исти језик. Распрострањеност карактеристичних топонима по читавој дако-гетској области, углавном северно од Дунава, а посебно оних која се завршавају на -дава (Argedava, Buridava, Capidava, Tamasidava) говори у прилог могућем постојању заједничког дако-мизијског језика, различитог од трачког. За разлику од првог помена Гета већ код Херодота (Historiae, IV, 93), први помен Д. је четири века каснији и везује се за Цезара (De bello Gallico, VI, 25, 2), премда Фронтин (Strategemata, II, 4, 3), који је каснији извор, помиње прву важну битку у историји Д., смештајући је у 109--106. годину п.н.е. Историјски је потврђено паралелно постојање ових двеју етничких група, а највећа експанзија дако-гетске материјалне културе (преко Трансилваније све до Доње Аустрије и југозападне Словачке) одговара врхунцу владавине Буребисте и његовим походима против Боја и Тауриска (→ Дакија).

Друштвена стратификација код Д. огледа се у издвајању световне и духовне елите (tarabostes, pilleati -- они који носе капе на главама) у односу на остало становништво (comati, capillati -- гологлаво становништво). Световна аристократија представљала је чуваре традиције, а из њихових редова бирани су кандидати за краљевски престо, заповедници утврђења и чланови бирократског апарата. Свештенство је играло врло значајну улогу у дачком друштву, а помиње се и „двострука моћ", с обзиром да је врховни свештеник делио власт с краљем. Најпознатији је случај Деценеjа/Декаинеjа (→ Дакија), врховног свештеника који је током Буребистиног времена имао велик значаj и утицај, а који је након смрти Буребисту наследио на престолу окрњене државе. Највећи број тзв. гологлавих чинило је земљорадничко становништво из руралних заједница. Имали су три обавезе: да плаћају трибуте у натури, учествују у јавним радовима и служе у војсци. Друге две главне групе у оквиру ове класе становништва чиниле су занатлије и трговци. У дачком друштву било је и робова. Предузимање великих јавних радова налази одраз у постојању система утврђења око главног центра Сармисегетузе у планинама Орештије (Костешти, Блидару, Пиатра Рошие итд.). Постојала је наследна краљевска власт и установа краљевих пријатеља, по узору на хеленистичке philoi.

О дачком присуству или њиховим утицајима на тлу Србије сведоче типични налази дачке материјалне културе: керамичке посуде специфичних форми и декорације (коничне дачке шоље, лонци са метличастим украсом, чепастим дршкама, пластичним тракама, посуде на стопи фруктијере), накит и елементи ношње (на првом месту познолатенске фибуле, које су типолошки и конструктивно веома блиске фибулама са подручја Великих Скордиска), оружје (криви ножеви сике -- sica) и новац (имитације грчког новца израђене у дачким радионицама -- примерци из Баната и оставе из Јабуковца у источној Србији). Налази су концентрисани у српском Подунављу, иако известан број потиче и са локалитета са шире територије (налази из Поморавља -- Параћин, Јагодина, Сараорци; сребрна астрагалоидна фибула средњолатенске схеме из Стола код Беле Паланке, формом веома блиска дачким фибулама). Српско Подунавље представља рубну зону између популација Д. и Скордиска. Налази из Поморавља потичу из периода римске доминације на овим просторима, те се појава дачког елемента доводи у везу са депортацијама становништва из подручја северно од Дунава у крајеве који су већ били под римском влашћу.

Концентрација дачких налаза хронолошки опредељених од краја II в. п.н.е. до средине I в. п.н.е. у Банату указује на интензивно присуство дачке популације, што може да буде потврда идеје да је Банат улазио у састав Буребистине државе. Дачки налази потичу с археолошких истраживања локалитета Жидовар код Орешца (из насеља млађег гвозденог доба, најмлађег у низу праисторијских насеља на овом вишеслојном локалитету) и Вршац--Ат (гроб спаљеног покојника), уз које треба поменути случајне налазе, међу којима доминира дачка керамика, из Банатског Карловца, Банатске Паланке, Беле Цркве, Ботоша, Дубовца, Дупљаје, Ковачице, Ковина, Павлиша, Потпорња и Вршца - Улице Ђурђа Смедеревца. Насеља из млађег гвозденог доба на Жидовару посебно су значајна, пошто анализа керамичког материјала указује да је најстарије од три насеља било насељено келтским Скордисцима, док се у млађим насељима видљиво повећава удео дачке керамике. Остава сребних налаза из Ковина, која је првобитно била опредељена као дачка, данас се, након проналаска тзв. жидоварског блага с аналогним сребрним предметима, приписује Скордисцима. Подручје Срема представља западни руб распростирања налаза дачке керамике. Дачка керамика нађена је на насељима позне фазе млађег гвозденог доба приписаним Скордисцима, на локалитетима Гомолава у Хртковцима, Градина у Старом Сланкамену и Баштине у Прогару. На локалитету западно од Земуна, идентификованом као Mutatio Altina, у познолатенском хоризонту пронађен је скелет пса, покривен раноримском зделом са жигосаним орнаментом, уз приложену дачку шољу. Са територије Београда налази дачког карактера (дачке шоље, фруктијере, сике, фибуле типа Орлеа--Маглавит) потичу са некропола Скордиска на Карабурми и Роспи Ћуприји. Археолошка сведочанства са територије источне Србије не показују значајније дачко присуство пре краја I в. п.н.е. и римских војних подухвата у којима су Скордисци изгубили самосталност. Овај хоризонт заступљен је типичном дачком керамиком и металним налазима на локалитетима насеобинског карактера Равна, Велесница, Ушће Слатинске реке, Збрадила код Корбова, Вајуга--Песак, Кривељ код Бора, као и на некрополама Љубичевац--Острово и Ајмана -- Мала Врбица. Овом хоризонту могу се приписати и оставе из Кладова и Текије.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Рашајски, „Дачка сребрна остава из Ковина", РВМ, 1961, 10; I. H. Crisan, Ceramica Daco-Getică, Bucureşti 1968; Burebista şi epoca sa, Bucureşti 1977; A. Bodor, Structura societăţii Geto-Dacice, Cluj--Napoca 1981; М. Jevtić, М. Ljuština, Dacian Pottery from Židovar, у: V. Sîrbu, I. Stîngă (ур.), The Iron Gates Region during the Second Iron Age: Settlements, Necropolises, Treasures, Drobeta -- Turnu Severin 2008; П. Поповић, „Млађе гвоздено доба Ђердапа", Старинар, н. с., 1991, 40--41; М. Babeş, „Daker", у: S. Sievers, O. H. Urban, P. C. Ramsl (ур.), Lexikon zur keltischen Archäologie, Wien 2012.

М. Љуштина