ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мила

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Мила, глумица (Крагујевац, 9. I 1877 -- Загреб, 12. I 1972). Са тринаест година придружила се Дружини Михаила Пешића и први пут заиграла на гостовању у Јагодини. Била је чланица трупе Петра Ћирића (1891/92) и путујућег позоришта Ђуре С. Протића (1892--1894). Током гостовања у Карловцу понуђен јој је ангажман у Хрватском народном казалишту у Загребу. На сцени ХНК први пут је наступила 1. IX 1894. као Пруданс у Дами с камелијама (А. Дима) и у њему остала готово седам деценија (сем периода септембар--децембар 1919, када је била чланица Народног позоришта у Београду). Гостовала је с успехом 1901. и 1919. у НП у Београду. Јануара 1955, тумачећи Катарину Мамурет у премијерној поставци комедије Мамурет Ж. Сармана, прославила је 60-годишњицу уметничког рада. Иако се 1958. пензионисала, наставила је повремено да игра. Од сцене се опростила 10. III 1965. улогом Манде у Мећави П. Будака. У међуратном раздобљу најуспелија остварења су јој Живка и Симка у Нушићевим комедијама Гђа министарка и Ожалошћена породица, а била је и: Агафја (Н. В. Гогољ, Женидба); Каћуша, Анисја и Аркулина, Лиза (Л. Н. Толстој, Васкрсење, Царство мрака, Живи леш); Варја (А. П. Чехов, Вишњик); Настја, Поља и Аркулина (М. Горки, На дну, Малограђани); Јелена (М. П. Арцибашев, Љубомора); Регина (Х. Ибзен, Авети); Јоланда, Јулка (Ф. Молнар, Ђаво, Лилиом); Ханка (Г. Запољска, Морал госпође Дулске); Гвендолин (О. Вајлд, Важно је звати се Ернест); Ана (Е. Конрад, Квочка); Полета (С. Гитри, Заузеће тврђаве); Мици (А. Шницлер, Љубав); Каролина (Ј. Фрајденрајх, Граничари); Стана (М. Огризовић, Вучина); Ружа (Ј. Ивакић, Мајсторица Ружа); Катица (Ј. Кулунџић, Поноћ); Рушка, Мара (П. Петровић, Рушка, Пљусак); Вица (И. Војновић, Дубровачка трилогија); Ружа (Ј. Косор, Пожар страсти); Стојна (М. Држић, Тирена); Јулишка, Савета, Павка (Б. Нушић, Пут око света, Протекција, Народни посланик); Луција (М. Матковић, Случај матуранта Вагнера); Дуда (М. Матић Хале, Тешке сјене) и др. Већ од првих улога неговала је реалистички стил интерпретације ликова, без обзира на њихову разнородност, врсту драмске литературе или земљу настанка, и била подједнако ефектна у домаћем и иностраном репертоару. Природност, спонтаност, искреност и непосредност, уз изванредну дикцију и мелодиозност фразе, допринели су да њена уметничка личност постане и остане образац у историји, пре свега, загребачког драмског глумишта. Добитница је Савезне награде за улогу Хане у Цанкаревом Краљу Бетајнове (1948), Ордена рада I степена (1949), Републичке награде за улогу Живке у Нушићевој Госпођи министарки (1950), те Назорове награде за животно дело (1965).

ЛИТЕРАТУРА: А. Касовић Цвијић, „Мила Димитријевић", Јутарњи лист, 6. III 1927; М. Беговић, „М. Димитријевић", Јутарњи лист, 8. IX 1928; К. Месарић, „Огроман успјех Миле Димитријевић и Нушића", Ријеч, 1929, 28; Ст. Р., „Мила Димитријевић, пригодом 50-годишњице глумачког рада (1894--1944)", Хрватски народ, 1944, 1035; Б. Крлежа, „Мој први сусрет са М. Димитријевић", Казалишни лист, 1946/47, 28; Р. Бунушевац, „Шездесет година живота на сцени", Политика, 17. V 1953; С. Батушић, „М. Димитријевић и реализам загребачке драме", Казалишне вијести, 1954/55, 8; Б. Павић Фајдић, „Уз 90-годишњицу живота М. Димитријевић", Билтен, Хрватско народно казалиште, 1967, 6--7; С. Остојић, „Умрла је Мила Димитријевић", Политика, 13. I 1972; С. Милетић, Хрватско глумиште, Зг 1978.

M. Радоњић