ДВОБОЈ

ДВОБОЈ (мегдан), централна, најзначајнија епска тема, јер се у директном огледању снага двојице противника стичу и потврђују физичке способности, ратничке вештине, углед и част сваког јунака. Најчешће је д. самостално стилизован према законитостима епске технике, а преплиће се и са другим интернационалним моделима (типови женидбе, неверство љубе, братоубиство, смрт итд.). И д. почива на архаичној подлози, било да израста из елемената космогоније и аграрних митова, да представља рефлексе ратничке/брачне иницијације или да долази до контаминације ових сегмената. Временом су ти слојеви померени у дубину значења, док је тежиште на епско-етичкој афирмацији најзначајнијих представника одређеног колектива. Посебан импулс епској стилизацији давале су друштвено-историјске околности, а континуирано интересовање колектива за овакве епске сукобе очито је од најстаријих записа до савремених теренских истраживања.

Постојане етапе радње јасно се уочавају: изазов -- одложено суочавање са противником (опремање / тражење заточника / прерушавање) -- ток и исход д. Борба започиње речима (Матић 1964), након чега су за секвенце д. важни епски атрибути: јуначки коњ и оружје (копље, буздован, сабље -- ,,старија" епска времена; најчешће ватрено оружје у д. јунака „средњих" и ,,новијих" времена). Помоћу формуле ,,носише се летњи дан до подне" посредно и ,,објективно" се наглашава снага мегданџија. Изазивач мора бити физички јачи, јер само часна победа над таквим противником омогућава стицање/потврду епског угледа. Однос снага се такође сугерише формулативно: изазивач је обливен белом пеном, а изазвани јунак белом и крвавом. У завршници је често скретање пажње непријатељу. У улози помоћника је махом вила, али се иста функција даје сунцу, јунаковом псу итд. (ЕР, 71; Богишић, 40; Вук II, 44). Драматичност појачава неочекивано издајство ближњих (љубе, побратима: Вук II, 25, 78; Вук III, 7, 70), али такве околности уливају нову снагу јунаку. Победник (посебно заточник или спасилац) обично односи одсечену главу противника или његове атрибуте. Једноставна опозиција из завршнице (оде--победник : оста--побеђени) обично сумира исход сукоба, али се стечен/потврђен углед истиче похвалама, благословима, па и малим химничним величањем јунака. Некада је д. сведено приказан, што зависи од талента певача, околности импровизације или природе ривала. Само једним потезом мача изазвани јунак савлада изазивача („Ману сабљом, одсече му главу"). Посебан тип иронијске дистанце усмерен је и ка недоличном бежању са попришта (изузетак представља Марково одбијање да дигне руку на оца, Вук II, 34). Разметљивци и кукавице брзо губе живот, али и част. Свечани тон понекад има стилизован обред праштања -- испијања вина. Чин претходи мегдану („Један другом крвцу халалише", Вук III, 55), а његова сврха је спречавање крвне освете. У супротном значењу, позивање изазваног јунака да уместо д. испија вино подразумева вређање или је део добро смишљене подвале.

Наспрам стабилних сегмената епског модела, парови мегданџија (изазивач: изазвани) именују се различито. Могуће је извести условну типологију д. на основу: 1) природе противника -- изазивача и 2) мотивације сукоба. Изазивач може бити: а) митско биће прилагођено епским законитостима (Змај од Јастрепца, вила бродарица, Мандалина, Равијојла, троглави Балачко војвода, чак и Бог); б) епски лик са мање-више израженим фантастичним својствима (Михна Костуранин, Муса Кесеџија, Арапин); в) јачи или слабији епски ривал (Влах Алија, Филип Маџарин, ага од Рибника, паша од Загорја, Зукан барјактар, бег Љубовић, Мехо Оругџић итд.). Иако су овакви изазивачи обликовани без удела фантастике, на архаичне слојеве може указивати композициони образац, коментар певача (бан удара ,,Мучну алу силна Влах Алију" Вук II, 44), па и реалије (од ударца сабље по панциру одскачу варнице, што противника приближава змајевитим јунацима, Вук III, 70). И изазивача понекад покреће морална обавеза да освети брата (Вук II, 68; Вук III, 70). Позитиван епски јунак не изазива мегдане (изузетак је нпр. Тешанова пародија д. између Марка и Љутице Богдана, Вук II, 39). С друге стране, мора се одговорити на вербални изазов (увредљиво писмо, погрде, понижавајуће захтеве) или различите видове изазивачевог насиља (харање и пљачкање дома, угрожавање крвних и духовних сродника, владара, народа). Као носилац епских врлина и етичких вредности целог колектива, епски јунак мегдан дели са: а) личним непријатељем; б) као заточник (старешине куће, господара -- цара, краља, султана, вожда); в) као заштитник народа и вере. Преплитање разлога потенцира витештво и јунакову част. Засебан тип д. је борба сродника (браће; ујака и сестрића) у незнању. Баладични преокрети о братоубиству завршавају се самоубиством победника и окајавањем нехотице/несмотрено почињеног греха. У д. ујака и сестрића предност припада млађем јунаку. Иако је препознавање благовремено, понекад се развија нови ток: ујак смера да елиминише бољег од себе. Успех, до којег се стиже мучки, детронизује епски статус победника и када није реч о сродницима. Слава припада пораженом витезу, јер живот губи као жртва издаје (Вук II, 25, 81) или зато што је лаковерно прихватио задату реч недостојног противника (Богишић, 49).

ЛИТЕРАТУРА: С. Матић, Наш народни еп и наш стих, Н. Сад 1964; E. M. Мелетински, Поетика мита, Бг [1983]; М. Детелић, Митски простор и епика, Бг 1993; С. Самарџија, „Морфологија двобоја и бојева у епској народној поезији", КИ, 2002, 34, 118; А. Веселовски, Историјска поетика, Бг 2005; Б. Сувајџић, Јунаци и маске, Бг 2007; З. Карановић, ,,'Марко Краљевић и Мина од Костура' -- заборављена прича о брачној и јуначкој иницијацији", у: Српско усмено стваралаштво, Бг 2008; Ј. Попов, Двобој као књижевни мотив, Н. Сад 2012.

С. Д. Самарџија