Прескочи до главног садржаја

ДУШАНОВИЋ, Милорад

ДУШАНОВИЋ, Милорад, глумац, редитељ (Перлез, Банат, 26. IV 1896 -- Београд, 30. IV 1989). Рођен у глумачкој породици (отац Јевто, мајка Љубица), одмалена се развијао уз театар, учећи глуму од родитеља и рођака. Врло рано се определио за глумачки позив. Први пут је ангажован 1913. у Српском народном позоришту, у којем је остао све до почетка Великог рата 1914, тј. до распуштања позоришта. Био је затворен од стране мађарских власти, а после тога, 1915. одлази у аустроугарску војску. После рата поново је играо у СНП све до 1926. када, на позив управника Милана Предића, прелази у Народно позориште у Београду и ту делује као глумац и редитељ. Као млад, лепог изгледа и грађе, играо је љубавнике и хероје, а касније и драмске карактерне и комичне улоге. Уживљавао се потпуно у ликове које је играо, имао је добру дикцију и снажне, жустре гестове. Улогом Иве Лединића у Еквиноцију Иве Војновића обележио је 25. годишњицу (1940), а улогом Марка Вујића у Лажи и паралажи Ј. Стерије Поповића 40. годишњицу (1954) уметничког рада. Остале улоге: Ромео (В. Шекспир, Ромео и Јулија); Кнез Иво (Б. Нушић, Кнез Иво од Семберије); Кића (М. Глишић, Два цванцика); Митар Катана (И. Округић Сремац, Саћурица и шубара); Креонт (Еурипид, Медеја); Џаферага (С. Ћоровић, Зулумћар); Восмибратов (А. Н. Островски, Шума); Касио (В. Шекспир, Отело); Освалд (Х. Ибзен, Авети); Раскољников (Ф. М. Достојевски, Ж. А. Делије, Злочин и казна); Тесман (Х. Ибзен, Хеда Габлер); Лепршић (Ј. С. Поповић, Родољупци); Фаун (Е. Кноблаух, Фаун); Нехљудов (Л. Н. Толстој, А. Батај, Воскресење); Жорж Булен (Р. Де Флер, Г. Кајаве, Буриданов магарац). Режије: Ђидо (Ј. Веселиновић, Д. Брзак); Кикинђани у харему (Л. Бранковић Тривунов); Сеоска лола (Е. Тот, С. Дескашев); Љубомора (М. П. Арцибашев); Фаун (Е. Кноблаух); Какав отац такав син (А. Мор, М. Девалије); Бог освете (Ш. Аш); Заједнички живот (Ж. Гастин, А. Фижер). Одликован је Орденом Св. Саве IV реда, Орденом рада са сребрним венцем и Републичком наградом СР Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979.

Б. Нишкановић