ДАВИДОВИЋ ОПШИЋ, Григорије Чалмански

ДАВИДОВИЋ ОПШИЋ, Григорије Чалмански, сликар (Чалма, средина XVIII в. -- Чалма, пoсле 1817). Један од сарадника и следбеника највећег српског барокног сликара Теодора Крачуна. Упркос томе што је највећи број икона и зидних слика овог сремског мајстора који се најчешће потписивао као „житељ чалмански", „Григорије чалмански" или „молер Григорије" током II светског рата страдао, био оштећен или ретуширан, сачуван је његов импозантан сликарски опус настајао током пуне четири деценије. Он слика Богородицу Безгрешног зачећа за Николајевску цркву у Иригу (1777), престоне иконе у Опатовцу, копију иконе Винчанске Богородице за Богородичин престо у Баноштору (1781) и икону Св. Николе за владичански трон манастира Јаска (1784). У наредном периоду сам или са Василијем Остојићем (Дивош, 1786) и Стеваном Гавриловићем (Кузмин, 1797--1799) осликава иконостасе али и декорише унутрашњост црквених храмова, понекад и истовремено, као у Чалми, Дивошу и Лаћарку (1786). Следи украшавање олтара цркве у Нештину (1790), у чијој ниши слика еухаристичног Христа, и осликавање унутрашњости и зидног иконостаса цркве манастира Шишатовац (1795). Исте године када декорише цркву у Вишњићеву (1799), слика и иконе на гвозденим свећњацима у Бачинцима, а ради и зидне слике у цркви у Сусеку (1800), иконостас у Горњем Товарнику (1804--1805) и израђује икону Св. арханђела Михаила за цркву манастира Кувеждина (1808). Последњи његов познати рад јесте целивајућа икона Васкрсења Христовог (1817), данас у Музеју црквене уметности у Сремској Митровици. Осим великих наруџбина стигао је да изради и целивајуће иконе (Ириг, крајем седме деценије XVIII в.; Лежимир; Велики Радинци и Манђелос, 1801), позлати иконостас у банатском Ботошу (1801) и борави у Будиму (1807). Његов стил одликују маниристички издужене фигуре аскетских физиономија, контрастни црвено-плави или пастелни ружичасти колорит, али и слабо познавање анатомије, крхак и неспретан цртеж, као и дуго задржавање биљне орнаментике и златне позадине. После ране фазе школовања код Димитрија Бачевића и утицаја руско-украјинског барока, Д. О. у својим каснијим радовима (Лаћарак, Чалма, Дивош, Кузмин, Горњи Товарник) задржава осредњи квалитет и еклектицизам угледањем на Крачунове иконе и графичка решења из илустроване Вајглове Библије Ектипе (Жртва Аврамова, Бекство у Египат, Христос и Самарјанка, Улазак у Јерусалим, Параболе о сејачу, труну и брвну и убогом Лазару). Увелико надживевши Теодора Крачуна, он и првих деценија XIX в., упркос надолазећем класицизму, наставља да ради у духу позног барока и рококоа. Мада га је црквена јерархија веома уважавала, он својим ликовним изразом никада није успео да досегне знатније уметничке висине.

ЛИТЕРАТУРА: М. Лесек, „Непознати радови Григорија Давидовића Опшића", РВМ, 1966--1968, 15--17; „О аутору иконостаса цркве Св. aрханђела Гаврила у Лаћарку", Ј. Севдић, „Конзервација, рестаурација и презентација иконостаса Теодора Крачуновића и зидних слика Григорија Опшића Чалманског у цркви у Сусеку", ГПСКВ, 1976, 6--7; Л. Шелмић, Српско зидно сликарство XVIII века, Н. Сад 1987; М. Лесек, „О ауторима иконостаса цркве Св. Георгија у Дивошу", ГПСКВ, 1987, 14; „Сликарство цркве манастира Шишатовца", Сунчани сат, 1995, 5; В. Марицки, „Прилог проучавању сликарства Григорија Давидовића Опшића у цркви Св. Георгија у Чалми сa посебним освртом на сликарство иконостаса", Зборник Музеја Срема, 1995, 1; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Н. Сад 1996; М. Лесек, Барокно сликарство у Срему, Н. Сад 2001; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, 1, Н. Сад 2013.

Љ. Н. Стошић