ДУШЕВНE БОЛНИЦE

ДУШЕВНE БОЛНИЦE, здравствене установе које обезбеђују стационарно лечење душевно оболелих људи. Aрапи (Маври) су у Кордобском калифату основали прве азиле за душевне болеснике још у VIII в. (Багдад и Фењ око 700, Каиро око 800, Дамаск 1270). Од XII до XIV в. слична склоништа, азили настају у Мецу око 1100, Брауншвајгу 1224, Келну и Ахену 1229. У Валенсији 1409. настаје прва психијатријска болница, која није имала само кустодијални карактер (чување), него и функцију лечења. У тој болници је примењивана и терапија радом. Ово је био изолован случај све до XVIII в., када долази до хуманијег приступа душевним болесницима под утицајем француских енциклопедиста и енглеског емпиризма и сензуализма. Неколико година пре реформе у Француској 1780. Винћенцо Ћиаруђи претвара стару болницу Бонифацио у Фиренци у установу са хуманим приступом где су примани искључиво душевни болесници. У Француској Филип Пинел, који је именован за управника болнице Бисетр у Паризу, 1793. у присуству посланика, у оквиру посебне свечаности скида окове мушким пацијентима који су лечени искључиво у овој болници. Две године касније исту меру спроводи у болници за жене Салпетрије. Владар Хабзбуршке монархије Јозеф II 1784. у Бечу подиже надомак Опште болнице -- тзв. „Кулу лудих" (Narrenturm) која се састојала од 139 индивидуалних ћелија, а представљала је евидентан пример сегрегације душевно оболелих од друштва. У Немачкој је почетком XVIII в. дошло до реформе азила у психијатријске болнице, укључујући Сиегбург северно од Бона, који је 1825. основао Максимилијан Јакоби (Karl Wigand Maximilian Jacobi) и увео систем „без обуздавања", као и облике психотерапије. Овај тренд је био од великог утицја на научни развој психијатрије у Европи тог доба. У данашњим САД прва јавна установа изграђена искључиво за негу и лечење ментално оболелих подигнута је 1773. у Виљембургу у Вирџинији (Eastern State Hospital).

Средњовековна српска медицина није признавала гатање, враџбине, употребу амулета и магијских ритуала и формула. Напредност оваквих схватања потврдиле су црква и српска држава у тзв. Душановом законику. Прве српске болнице -- манастирске болнице -- организоване су у манастирима Хиландар и Студеница, а по угледу на многобројне болнице које су до тада постојале у Византији. О томе сведоче делови Хиландарског и Студеничког типика који се подударају са деловима типика манастира Богородице Евергетидске у Цариграду. Исписана житија средњoвековних владара у Србији, хагиографије и фреске, грађа су на основу којих се може закључити да су у црквама и манастирима боравили душевни болесници.

Питање збрињавања душевних болесника у Србији покренуто je још 1838, али коначно решење добија тек 1861. Најстарија д. б. у Србији и на Балкану створена је на Губеревцу. За смештај душевних болесника одређена је тзв. „Докторова кула". Државни Совјет марта 1861. доноси Декрет о устројењу „Дома за с ума сишавше" који је потписао сам књаз Михаило Обреновић. У Декрету се између осталог каже да ће се у Дому чувати и лечити с ума сишавши из целе Србије. Указ садржи 37 чланова у којима је на прецизан начин регулисан рад Дома. По завршеним припремама и адаптацији зграде, из Војне болнице пренети су намештај и прибор, те је 26. III 1861. прва болесница примљена на лечење. На иницијативу др Владана Ђорђевића, начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела, 1881. донет је нови Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, а „Дом за с ума сишавше" прераста у Болницу за душевне болести. За развој психијатрије у Србији је од несумњивог значаја формирање Клинике за живчане и душевне болести Медицинског факултета у Београду 1923. Психијатријска болница у Ковину је званично основана 1924. када су пристигли први болесници, тачније, они су пребачени из Д. б. у Београду.

Када је краљица Наталија, супруга краља Милана Обреновића, 1911. имање површине 86 ха, некадашње краљевско ловиште, продала српској држави, јавила се идеја о формирању психијатријске болнице у Горњој Топоници, по угледу на тадашње хоспитале за збрињавање психијатријских пацијената. Наступајући ратови 1912--1918. омели су планове за реализацију ове идеје. Почетак рада Државне болнице за душевне болести Горња Топоница је био маја 1927. Почетак рада психијатријске болнице у Вршцу, кoja je формирана у напуштеним војним објектима, а састојали су се од 21 зграде бивше касарне, датира од друге половине 1952. Болница је формирана на основу предлога Савета за народно здравље Народне Републике Србије и тадашњег министра за народно здравље и социјалну политику Србије Спасеније Цане Бабовић. Данас болница носи име др Славољуба Бакаловића. Веома значајан датум за психијатрију у Србији представља 14. април 1963, када је основан Завод за ментално здравље у Београду (данас Институт за ментално здравље). Усвајањем мреже здравствених организација, одлуком Владе Републике Србије и надлежног министарства, августа 1992. оснива се Специјалнa болница за неуропсихијатријска обољења -- Нови Кнежевац као самостална установа која од 2008. носи име „Свети Врачеви". Историјат ове установе, када се ради о лечењу душевних болесника, датира из 1900, када је формирано одељење за „умоболне" у склопу Жупанијске болнице. Одељење је расформирано 1940, а обновљено 60-их година прошлог века.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Весел, „Историјски развој психијатрије", у: С. Морић Петровић (ур.), Психијатрија, Бг--Зг 1987; С. Миловановић, „Први српски психијатри", САЦЛ, 2006, 134; Т. Воскресенски, М. Бешлин, С. Миловановић, „Историјат и развој специјалне психијатријске болнице 'Др Славољуб Бакаловић' у Вршцу", Енграми, 2010, 32, 3; Ј. Петровић, Д. Недић, „Историјат и развој Специјалне психијатријске болнице 'Свети Врачеви' -- Нови Кнежевац", Енграми, 2011, 33, 3; М. Муњиза, Историјски развој психијатрије, Бг 2011; Ж. Родић, С. Миловановић, „Историјат специјалне болнице за психијатријске болести 'Ковин' у Ковину", Енграми, 2015, 37, 4; А. Станојевић и др., „Историјат Специјалне болнице за психијатријске болести Горња Топоница", Енграми, 2015, 37, 1.

С. Миловановић