ДЕЧЈА ПАРАЛИЗА

ДЕЧЈА ПАРАЛИЗА (Poliomyelitis anterior acuta; Heine-Medin-ова болест), акутна, веома заразна, вирусна инфективна болест која оштећује моторне неуроне предњих рогова кичмене мождине а некад и продужене мождине, доводећи до одузетости и инвалидитета ногу и, понекад, смрти због онемогућавања дисања. Узрочник је вирус полиомијелитиса (полиовирус). Спада у ентеровирусе (цревне вирусе), који насељавају црева и ждрело. Вирус је саграђен од РНК са беланчевинастим омотачем (капсид), који штити РНК и омогућава вирусу да уђе у ћелије. Постоје три серо-типа вируса: 1, 2 и 3. Разликују се у заштитној капсидној беланчевини али су сви вирулентни, тј. изазивају исту болест и вакцине морају садржавати сва три типа. Вирус се може лако гајити у култури ткива, а постигнута је и његова кристализација. Полиовирус изазива болест искључиво код људи. Први га је идентификовао Карл Ландштајнер 1908. Полиовирус се преноси орално-фекалним путем, тј. преко прљавих руку и загађеном храном, те водом од људских излучевина. У време епидемије базени за пливање се затварају. Извесни фактори повећавају ризик од инфекције и њену тежину: лоша лична хигијена, имунодефицијенција, неухрањеност, физичка активност непосредно након почетка парализе, повреда скелетних мишића инјекцијама и трудноћа. Полиовирус улази у уста и ждрело, а размножава се у крајницима и лимфним чворовима врата. Затим, одлази у Пајерове лимфне плоче у танком цреву. Инкубација износи 3--35 дана. Полио нарочито напада децу узраста 3--8 година, а ређе старије, али тада у тежем облику. Сезона болести је обично од јануара до априла. Само у 1--3% случајева од свих заражавања полиовирус продире у нервни систем (путем крви или усходно дуж нерава), оштећујући моторне неуроне који инервишу мишиће и у 0,1--0,5% тих случајева доводи до флакцидних (млитавих) мишићних парализа. Постоје спинални (79%), булбарни (2%) и спинално-булбарни (19%) типови паралитичног полиомиелитиса. Код спиналног је погођена сива маса -- моторни неурони предњих рогова кичмене мождине, а то изазива парализу једне или обе ноге јер мишићи постају слаби, млитави, нервно неконтролисани, парализовани и, касније, атрофични и исушени, отежавајући кретање. Губе се некад и дубоки тетивни рефлекси. Код булбарног полиа погођени су неурони продужене мождине у центрима за дисање и гутање. Некада је у овом случају живот могућ само помоћу апарата за вештачко дисање. На инфективној клиници „Проф. др Коста Тодоровић" Медицинског факултета у Београду лежао је извесни Стевица, последњи случај полиа, непокретан, на вештачким плућима 27 година. Чак је са респиратором вожен камионом да види Авалу!

Спинално-булбарни полио је комбинација претходна два типа: погођене нервне ћелије полиовирусом пропадају (вакуолизирају се), а у запаљенским инфилтратима налазе се плазмоцити, полиморфонуклеарни неутрофили и микроглија. Макрофаги фагоцитују оштећене нервне ћелије, што доводи и до дегенерације њених продужетака -- аксона. Енглески лекар Мајкл Андервуд је 1789. први препознао болест д. п. Постоје, међутим, цртежи деце у Египту (1403--1365. п. н. е.) са деформисаним ногама, која ходају помоћу штапа.

Дијагностика полиа: налаз вируса у измету (вирус се излучује и шест недеља после инфекције); брису ждрела; крви; и цереброспиналној течности. Серолошки налаз антитела против полиовируса мора да буде четири пута већи од нормалног да би био дијагностичан за акутну болест. Парализоване ноге се донекле успешно третирају физиотерапијом и хируршким захватима.

Радило се на откривању лека против полиа, али без позитивних резултата. Када се болест појави, немамо никакав лек на располагању против полиовируса. Међутим, превенција вакцинацијом је успешна и довела је готово до искорењивања полиа у свету. Иначе, тешке епидемије полиа у ХХ в. у САД и Европи изазивале су велик страх код родитеља. Било је 360.000 случајева полиа у 1988, а у 2016, захваљујући вакцинацијама, само 42 случаја. Нада да ће полио бити искорењен у свету до најављене 2018. није се ипак остварила јер још има случајева полиа у Нигерији, Авганистану и Пакистану. У Нигерији и Пакистану, нпр., верске вође су забраниле даљу вакцинацију против полиа јер су пронеле вест да се вакцина прави на свињском месу и доводи до неплодности код вакцинисаних. У Етиопији су побуњеници заробили тим за вакцинацију укључујући пилота и хеликоптер у којем је била вакцина. Заробљеници су, међутим, вакцинисали и побуњенике и били ослобођени. Данас се страхује да могу букнути епидемије јер је у ратом опустошеној Сирији поново дошло до појаве полиа а из Сирије се свуда по свету растура велик број њених избеглица.

Прву вакцину, користећи антигена својства убијених дивљих полиовируса (инактивисана вакцина) направио је Американац Џонас Салк 1952 (објављено је 1955). Њоме је постигнут хуморални имунитет, који смањује размножавање вируса. Компликације су врло благе и пролазне. Успешнију, оралну вакцину од живих али атенуираних (ослабљених) полио вируса направио је, затим, 1962, такође Американац Алберт Брус Сејбин. Њоме се постиже имунитет слузокоже црева. Сејбин је био пријатељ српских вирусолога и постао инострани члан САНУ 1965. Посећивао је Београд у више наврата и поклонио је Институту „Торлак" 1960. своје оригиналне сојеве полиовируса за производњу оралне вакцине која је исте године почела. Његовом вакцином вакцинисано је 450 деце и заустављена последња епидемија полиа у Србији у Крагујевцу, јер је атенуисани вакцинални вирус заузео места у цревима дивљем полио вирусу и створио антитела против њега. Те године вакцинисано је 1.500.000 деце у Југославији. За поменути успех у Крагујевцу, као и за производњу наше живе оралне полио вакцине по инструкцијама Сејбина у Институту за вирусологију, серуме и вакцине „Торлак" заслужна је екипа наших вирусолога предвођена Љубинком Стојковићем, уз сарадњу Бориславе Кањух, Бране Узелац Кесеровић, Ненада Кесеровића, Живка Стефановића и др. Наша жива орална вакцина у 1,4 мил. комада послата је авионом, само седам дана од молбе, у Сао Паоло (Бразил) и зауставила тамошњу епидемију полиа 1964. Орална полио вакцина је, само у једном од милион случајева, због живих вирулентних вакциналних полиовируса, доводила до компликације -- паралитичног полиа. У Сејбиновој вакцини, полиовирус је узгајан на подлози са ћелијама бубрега мајмуна у којима је паразитирао мајмунски вирус SV40. Касније се сазнало да је SV40 вирус канцероген за хрчкове када им се убризга под кожу (то смо и ми експериментално потврдили индукујући саркоме код хрчкова SV40 вирусом). Вакцинисана деца су, дакле, са вакцином примила и SV40 вирус али он, срећом, дат оралним путем није био канцероген за децу. Председник Лиге за вакцинацију Србије је епидемиолог Зоран Радовановић, који, поред осталог, мора да се бори и против многобројног антивакциналног лобија у Србији, у којем су, нажалост, и извесни лекари. Међутим, по Закону, вакцинација против полиа је обавезна у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Љ. Стојковић и др., „Неке биолошке карактеристике SV40 вируса и индукованих тумора", Зборник радова II конгреса канцеролога Југославије, I. Експериментални радови, Врњачка Бања 1967; В. Кањух, „Albert Brus Sabin (Алберт Сејбин 1906--1993). Некролог", Годишњак САНУ (за 1993), 1994; D. B. Wilson, „Wheelchairs, and Iron Lungs: the Paralyzed Body and the Machinery of Rehabilitation in the Polio Epidemics ", The Journal of Medical Humanities, 2005, 26, 2--3; R. Aylward, „Eradicating Polio: Today's Challenges and Tomorrow's Legacy", Annals of Tropical Medicine and Parasitology, 2006, 100, 5--6; S. Bhaumik, „Polio Eradication: Current Status and Challenges", Journal of Family Medicine and Primary Care, 2012, 1, 2; H. J. Thibaut и др., „Combating Enterovirus Replication: State-of-the-Art on Antiviral Researdch ", Biochemical Pharmacology, 2012, 83, 2; M. M. Mehndiratta, „Poliomyelitis: Historical Facts, Epidemiology, and Current Challenges in Eradication", The Neurohospitalist, 2014, 4, 4; Б. Брмболић, Г. Стевановић, О. Поповић, „Девет деценија борбе са заразама и предрасудама", Политика, 16. XII 2016.

В. Кањух; С. Кањух