ДАЧИЋ,

ДАЧИЋ, Живојин, књижевник, публицист, просвјетитељ (Баточина код Крагујевца, 6. VI 1874 -- Београд, 24. V 1920). На Великој школи дипломирао Историјско-филолошки одсек 1896. Радио као наставник, чиновник Министарства просвете, професор гимназије, секретар Универзитета и управник Државне штампарије (1911--1919), с прекидом за вријеме рата, кад је избјегао у Француску. Издавао је и уређивао више листова, оријентишући се на народно просвјећивање, подршку задругарству, оснивању сеоских читаоница и књижница. Међу тим листовима издвајају се популарне Народне новине (1907--1911), с календаром који је излазио у 30.000 примјерака (1908--1913). Својим издањима и многобројним предавањима стекао је углед народног просвјетитеља доситејевског кова. Писао је дидактичко-морализаторске приповијетке из сеоског живота (Сиротан, Краг. 1892; Просте приче из живота нашега народа, Бг 1908: Како моји живе, Бг 1908), приређивао издања народних пјесама за омладину, састављао уџбенике, приручнике и читанке за народ (Да нам буде боље, Бг 1914).

ДЈЕЛА: Зло и добро у нашем народу: просте приче из живота нашега народа, Бг 1909; С Брегалнице и Вардара: белешке из нашег последњег рата, Бг 1913; Le martyre du peuple serbe : contes simples: précédés des Paroles du vieux Roi de Serbie, Genève 1918.

ЛИТЕРАТУРА: С. Јелић, „Дачићеве Народне новине", Књижевни север, 1929, 11; Ј. Скерлић, „Две књиге Ж. О. Дачића о народним читаоницама и књижницама", Фељтони. Сабрана дела Јована Скерлића, 7, Бг 1964.

Д. Иванић