ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ

ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ, обредне песме назване по истоименом обреду, који се изводио у пролећно-летњем периоду (од Ђурђевдана до Спасовдана/Петровдана), за време суше. Изводе га углавном девојчице (или девојке) -- додоле/додолице/дојдолице, а централни лик зове се додола. Обавезан елемент овог обреда је вода и сви облици манипулације њоме (прскање учесница, купање у реци, бацање обредних реквизита у њу и сл.), да би се, по принципу имитативне магије, изазвала киша, што је доминантан мотив и у песмама: „Ми идемо преко села,/ А облаци преко неба,/ А ми брже, облак брже; Ми у село, киша у поље; Дудулица гола и боса,/ А у поље пада роса". Присутни су и елементи контагиозне магије -- кићење зеленилом (лишћем, травом, цвећем), нарочито главне учеснице, у циљу обнове вегетације и плодности уопште. Први опис додола и стихове песама објавио је Вук Караџић (1818). Састоје се од неколико осмерачких стихова и припева у седмерцу: „Ој, додо, ој, додоле", а ређе и: „Ој додо, од додоле, мој божоле!" -- који се понавља после сваког стиха. Варијанте до сада записаних д. п. не разликују се битно међу собом, а текст им је врло једноставан. Најраспрострањенији мотиви су: помињање извођача или обреда и молба вишим силама („Наша дода Бога моли; Мили Боже, дај кишу, дај!; Додолице Бога моле,/ Да удари росна киша"), набрајање усева којима је неопходна влага („Те пороси жито, вино,/ И три пера кукуруза,/ И ланове за дарове,/ И кудељу танковију"), или се призива киша: „Да покисну сви орачи,/ сви орачи и копачи,/ и по кући пословачи". Поједине песме завршавају се мотивима пожељног исхода магијских радњи које изводе учеснице: „Што молила умолила,/ Ситна киша уросила,/ Облаци нас претекоше,/ Жито, вино поросише". У ретким примерима сачувани су елементи древних анимистичких веровања: божанство кише и грома представљено у лику коњаника са магијским атрибутима: „Носи сабљу у зубима,/ Носи кишу у очима"; вила седи на јели и магијским путем делује на промену времена: „На вр` јеле б`јела вила,/ У крило јој огледало;/ окреће га, преврће га./ Преврну се ведро небо/ и удари росна киша".

ЛИТЕРАТУРА: В. С. Караџић, Српски рјечник, Беч 1818; В. Недић, Антологија народних лирских песама, Н. Сад -- Бг 1969; Н. Милошевић Ђорђевић, „Речник усмених књижевних родова и врста", КИ, 1978, 10, 38; И. Ковачевић, Семиологија ритуала, Бг 1985; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; С. М. Толстој, Љ. Раденковић (ред.), Словенска митологија, Бг 2001.

Ј. Јокић