ДИЗАЊЕ ТЕГОВА

ДИЗАЊЕ ТЕГОВА, спорт снаге у којем је циљ да се тег што веће тежине подигне изнад главе. Настао је крајем XIX в., а његови корени се могу наћи у средњoвековним народним такмичењима у већини европских земаља -- дизало се камење, млинско камење, балвани, бачве са пивом итд. Модерно д. т. настало је у последње две деценије XIX в. У Лондону је 1891. одржано такмичење седам атлета из шест земаља које се данас сматра првим светским првенством, а победник Британац Леви Лоренс Едвард првим аматерским прваком света. Д. т. је на програму Првих олимпијских игара модерног доба у Атини 1896. имало две дисциплине -- једноручно и дворучно у једној категорији. Олимпијски шампион у д. т. једном руком постао је Британац Лонсестон Елиот који је подигао 71 кг, а у дизању обема рукама надмашио га је Данац Виго Јенсен иако су обојица подигла по 111,5 кг. Победа је припала такмичару који је имао лепши стил. У овом такмичењу наступио је и Србин Момчило Тапавица у репрезентацији Мађарске и заузео последње, 6. место подигавши 80 кг, пошто се повредио покушавши да једном руком подигне дворучни тег (у тенису 3. место у синглу, у рвању 4. место).

Од 1896. до данас правила и дисциплине у д. т. претрпеле су многе промене. Тежинске категорије први пут су дефинисане 1905. (70 кг, до 80 кг, преко 80 кг), а на међународним такмичењима спортисти су морали да дижу тегове трзајем левом и десном руком, дворучним потиском и дворучним трзајем. Избачај је додат 1920, а дизање једном руком избачено је 1928, па су на свим такмичењима закључно са Олимпијским играма у Минхену 1972. одржаване три дисциплине (потисак, трзај, избачај), а збир најбољих тежина бодовао се за тзв. олимпијски триатлон. Тада је из програма избачен потисак, једини стил у којем су судије могле да играју превелику улогу, па су до данас преостали трзај (тег се са подијума подиже изнад главе у једном покрету, без паузе или потискивања) и избачај (тег се са подијума подиже у две фазе, у првој се набацује на груди, а у другој у једном течном потезу диже изнад главе), па је уместо триатлона добијен биатлон. Данашње категорије, осам мушких (56 кг, 62 кг, 69 кг, 77 кг, 85 кг, 94 кг, 105 кг, +105 кг) и седам женских (48 кг, 53 кг, 58 кг, 63 кг, 69 кг, 75 кг, +75кг), уведене су 1998.

У Међународну федерацију за д. т. (IWF), основану 1905, учлањени су дизачки савези 192 земље, укључујући и Савез Србије за д. т. који наставља традицију Тешкoатлетског савеза Југославије и Савеза за д. т. Југославије и Србије и Црне Горе. Почеци организованог д. т. у Србији везују се за сликара Стеву Тодоровића који је 1857. у Београду основао Сликарску школу и у њој организовао телесне вежбе (гимнастику), међу којима је било и д. т. Ту праксу наследило је Београдско друштво за гимнастику и борење основано 1882, а затим и соколска друштва. У Сомбору су д. т. у претпоследњој деценији XIX в. пропагирали и организовали Шана Деметровић и Петар Тадић, а у Суботици браћа Вермеш -- Лајош, Нандор и Бела. Развојем соколског покрета почетком XX в. развијало се и д. т., које је добило нови подстицај када је 1921. формиран Атлетски савез Југославије који је обухватао и д. т. јер је оно 1922. постало део секције за тешку атлетику. Међутим, д. т. између два рата мање је био такмичарски спорт, а више припрема за друге спортове. То се мења после II светског рата. Одбор за д. т. основан је 1948. при Тешкоатлетском савезу Југославије. Прво првенство Југославије одржано је исте године у Љубљани, а на шампионатима до 1992. најуспешнији су били дизачи из Србије који су освојили 1.086 од 2.461 медаље (44,13 одсто). Тешкоатлетски савез Србије (данас Савез Србије за д. т.) основан је 1950, а прво републичко првенство одржано је 1949.

Југословенски такмичари учествују на светским првенствима од 1951, на олимпијским играма дебитовали су 1972, а Југославија је била домаћин два светска првенства -- 56. мушког 1951. у Љубљани и 4. женског 1990. у Сарајеву. Једину медаљу, бронзану, на великим такмичењима освојио је Сарајлија Андрија Малеч на Европском првенству у Милану 1951. у категорији до 56 кг. Од петорице олимпијаца четворица су била из Србије, а најбољи пласман остварио је Владимир Зрнић -- 9. у Москви 1980. у категорији до 82,5 кг, а златну медаљу освојио је на Медитеранским играма 1979. Суботичанин Тамаш Кајдочи, светски универзитетски шампион (2018) у апсолутној категорији и освајач бронзане медаље на светском и три бронзе и сребра на европским јуниорским првенствима, велика је нада овог спорта.

ЛИТЕРАТУРА: Алманах југословенског спорта 1943--1963, Бг 1964; Енциклопедија физичке културе, 1, Зг 1975; М. Р. Тубић, Југословенски спорт, Н. Сад 2005; Телесно вежбање и спорт у Србији (1857--2007), Бг 2008.

Ж. Баљкас