ДИВАЦ, Владе

ДИВАЦ, Владе, кошаркаш, спортски функционер (Пријепоље, 3. II 1968). Кошарком је почео да се бави у Елану из Пријепоља (1980--1983), а наставио у краљевачкој Слоги (1983--1986). Са 18 година стигао је у Партизан (1986--1989) са којим је 1987. освојио државно првенство, а 1989. међународни Куп „Радивоја Кораћа" и Куп Југославије. Успешне игре у Партизану и сениорској репрезентацији Југославије, за коју је дебитовао 1986. у квалификацијама за Светско првенство у Шпанији, допринеле су да га 1989. на драфту као 26. „пика" изаберу Лос Анђелес лејкерси, тако да је 1989. започео каријеру у НБА лиги која је трајала 16 година. Играо је за Лос Анђелес лејкерсе 1989--1996, за Шарлот хорнетсе 1996--1998, затим за Сакраменто кингсе 1999--2004 (1999. за време штрајка у НБА лиги одиграо је две утакмице за Црвену звезду у Евролиги), а затим се на годину дана вратио у Л. А. лејкерсе (2004/05), али повреда леђа није му дозволила да много игра. На крају те сезоне завршио је играчку каријеру.

У сениорској државној репрезентацији одиграо је 145 утакмица, постигао 1.345 поена и освојио 10 медаља на највећим такмичењима -- сребрне медаље на олимпијским играма 1988. у Сеулу и 1996. у Атланти, две златне (Буенос Ајрес 1990; Индијанаполис 2002) и бронзану (Мадрид 1986) на светским првенствима и три златне (Загреб 1989; Рим 1991; Атина 1995) и две бронзане (Атина 1987; Париз 1999) на европским шампионатима. Због штрајка у НБА пропустио је да игра у репрезентацији која је 1998. постала светски првак у Атини, а због повреде пропустио је да учествује у тријумфу на Европском првенству 1997. у Барселони. Важни репрезентативни успеси су и титула јуниорског првака света из Бормија 1987. и „злато" освојено на Универзијади у Загребу исте године.

За игре којима је допринео да се редефинише улога центра у кошарци преузимајући на себе и вођење лопте и организацију напада, иако је висок 216 цм и тежак 110 кг, добио је низ признања. У првој сезони у НБА (1990) изабран је у први тим новајлија, а 2001. у први НБА тим на „ол стар" утакмици као први Европљанин који није играо кошарку на колеџу у САД. Дрес Сакраменто кингса са бројем 21 који је носио „пензионисан" је 2009. и краси свод дворане „Голден 1". Међународна кошаркашка федерација (ФИБА) још 1991. сврстала га је међу 50 највећих играча. Трофеј „Изузетност у спорту" Међународног олимпијског комитета (МОК) добио је 2003, а 2008. сврстан је међу 50 најзначајнијих учесника Евролиге. У Кућу славе ФИБА у Шпанији изабран је 2010, а 2019. постао је члан Нејсмитове меморијалне кошаркашке куће славе у Спрингфилду као један од само седморице кошаркаша који су у НБА постигли више од 13.000 поена, више од 9.000 скокова, 3.000 асистенција и 1.500 блокада, постигавши просечно 11,8 поена, 8,2 скока, 3,1 асистенцију и 1,4 блокаде на 1.134 утакмице.

Још као активан играч у САД био је председник КК Партизан (2000--2004), а 2000. Југословенски олимпијски комитет предложио га је за Спортску комисију МОК, први корак за чланство у МОК. Међутим, тадашње власти су пресреле ту пошиљку са образложењем и она никада није стигла у МОК. По завршетку играчке каријере постао је скаут Л. А. лејкерса за Европу, а 2006. именован је за спортског директора кошаркаша Реал Мадрида. Од 2009. до 2017. био је успешан председник Олимпијског комитета Србије, а 2016. добио је Олимпијски орден, највише признање МОК. Још као председник ОКС у одласку прихватио је место потпредседника Сакраменто кингса, а 2015. постао је генерални менаџер овог тима.

Хуманитарним радом почео је да се бави 1998. када је са шесторицом саиграча из репрезентације основао „Групу 7" која је помагала деци на простору бивше Југославије. Амбасадор добре воље Уједињених нација у борби против дроге постао је 2000, а 2007. почела је са радом Фондација „Ана и Владе Дивац" која је до 2019. прикупила више од 20.000.000 долара за помоћ избеглицама у Србији. Добитник је Националног признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта 2007.

ИЗВОРИ: Документације ФИБА и НБА.

ЛИТЕРАТУРА: Кошаркашка енциклопедија 1946--2003, Бг 2004; Олимпијски вековник, 2, Бг 2010; Пут до врха -- медаље заувек 2, Бг 2013.

Ж. Баљкас