Прескочи до главног садржаја

ДОБРОПОЉСКА БИТКА

ДОБРОПОЉСКА БИТКА, битка којом је у септембру 1918. пробијен Солунски фронт. Од краја 1917. до 13. IX 1918. на Солунском фронту владало је затишје, употребљено за његово појачање и припрему одлучне офанзиве. Крајем децембра 1917. на место генерала Сараја, команданта савезничких снага на Солунском фронту, постављен је француски генерал Гијом. По пријему дужности врховног команданта он је од српске Врховне команде тражио да прошири фронт своје војске, али се начелник Штаба српске Врховне команде, генерал Петар Бојовић, није сложио с тим захтевајући, напротив, да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена; на место генерала Гијома дошао је француски генерал Франше д'Епере, а на место генерала Бојовића војвода Живојин Мишић, чију је Прву армију преузео генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је Франше д'Епере, а над српском, поред номиналног врховног команданта престолонаследника Александра, војвода Живојин Мишић у својству начелника Штаба Врховне команде. Франше д' Епере сазвао је 3. јула конференцију којој је присуствовао и војвода Мишић, а на којој је донета одлука да се приступи непосредним припремама за пробој фронта.

Припреме за одлучну офанзиву на целом фронту започеле су 6. јула и трајале до 13. септембра. Основна идеја била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта у ширини од 30 км, а затим брзом офанзивом прошири фронт пробоја и енергичним напредовањем дође до линије Демир Капија -- Кавадарци. У зору 15. IX 1918. генерал Франше д'Епере наредио је да се отпочне с пробојем, у коjeм је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције I светског рата. У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешелона Друге армије кренуле су у напад. Друга армија под командом војводе Степе Степановића на фронту Сушица--Соко била је распоређена у две линије. У првој линији биле су Шумадијска дивизија (десно крило), 17. француска колонијалана дивизија (центар) и 122. француска дивизија (лево крило), а у другој линији Тимочка дивизија (иза 17. француске дивизије) и Југословенска дивизија (иза 122. француске дивизије). На фронту ове армије било је укупно 351 оруђе. Према њеном фронту биле су концентрисане читава 3. и део 2. бугарске дивизије. Прва армија, којом је командовао војвода Петар Бојовић, била је прикупљена на фронту Соко--Лешница (16,5 км.) У првој линији су биле концентрисане Дринска дивизија (десно крило) и Дунавска дивизија (лево крило), а у другој Моравска дивизија, иза средине фронта. На фронту те дивизије било је свега 203 оруђа. Према фронту Прве армије биле су део 2. и цела 4. бугарска дивизија. На располагању српске Врховне Команде била је Коњичка дивизија, прикупљена иза Моравске дивизије, као и 12 тешких оруђа на Флоци. Према утврђеном плану напада, требало је извршити пробој на делу фронта Друге армије између Камена и Сокола (9,5 км), а затим ширити фронт пробојем удесно и енергичним напредовањем у правцу Демир Капије и Кавадараца. Прва армија је имала задатак да потпомаже напад Друге армије и енергично гони поражене непријатељске снаге у правцу Црне реке. Трећег дана по предузетом нападу на фронту српских армија требало је извршити напад савезничким трупама код Дојрана, а деветог дана код Битоља, те да се фронт напада на српском сектору прошири на обе стране.

Операције су започеле 14. септембра око 8.00 часова. Извршена је артиљеријска припрема на целом фронту. На одсеку Друге армије рушеће артиљеријско дејство је изведено врло добро, док је на одсеку Прве армије било задовољавајуће. Јуриш пешадије је започео након 24-часовне артиљеријске припреме 15. септембра. Друга армија је дејствовала тако што је Шумадијска дивизија заузела Слоново уво, Ветерник и Голу Рудину, а 17. француска дивизија освојила ровове око Кравице. Непријатељске снаге, појачане једним пуком, извршиле су три снажна контранапада на трупе те дивизије, али су сви одбијени садејством Шумадијске и Тимочке дивизије које су нападале Борову чуку (заузела ју је Шумадијска дивизија) и нападом на Облу чуку (заузела ју је Тимочка дивизија). При крају дана француска дивизија потпуно заузима Кравицу, а 122. француска дивизија Добро поље, чиме је дошла у подножје Сокола. Прва армија, са десном колоном Дринске дивизије, уз садејство 122. француске дивизије, напала је на Соко, али су напади у току дана прошли без успеха. Кад је лева колона Дринске дивизије зашла у непријатељске ровове на фронту Соко--Градешница, у току ноћи између 15. и 16. септембра Дринска дивизија је са 122. француском дивизијом успела да коначно заузме Соко. На тај начин, за прва 24 часа напада заузета је целокупна прва линија непријатељских ровова на српском фронту, осим малог дела на крајњем левом крилу Прве армије.

Предвече 15. септембра обе дивизије, Југословенска и Тимочка, друге линије Друге армије изашле су испред дивизија прве линије, а српско-савезничка авијација је, и поред неповољних временских околности, извршила свој задатак у потпуности. Друга армија је у току преподнева наредног дана успела да у нападу с Југословенском дивизијом заузме Козјак, најважнију тачку друге непријатељске линије. Непријатељ предузима противнапад и успева да поврати Козјак, али је убрзо следио снажан јуриш Југословенске дивизије, која је дефинитивно заузела ту важну тачку. Остале дивизије ове армије утврђивале су заузете положаје. Прва армија наставља да напредује, иако по тешком и неприступачном терену, те осваја једну за другом непријатељску утврђену линију ровова, продирући пуних 15 км. За то време Моравска дивизија из друге линије Прве армије избија на Козјачку косу и хвата везу с Југословенском дивизијом Друге армије. Коњичка дивизија, која је била у позадини Моравске дивизије, избија у ноћи између 16. и 17. септембра код Лабинице иза средине Дринске и Дунавске дивизије. Друга армија успева да 17. септембра савлада велики непријатељски отпор и избија с Југословенском дивизијом, уз садејство Моравске дивизије из Прве армије, на Кучков камен, одакле продужава наступање ка Ђурковом камену. Тимочка дивизија осваја Тополац и прилази ка Студеној води. Све време пробоја 17. француска дивизија кретала се у позадини Југословенске, а Шумадијска у позадини Тимочке дивизије. Француска 122. дивизија је задржана у рејону Доброг поља да би остала на располагању команданту савезничке војске. Прва армија је у јуришу, гонећи непријатеља испред себе, избила на линију Кучков камен -- село Мелници -- село Бешиште. Коњичка дивизија је за то време стигла до села Полчиште. Друга армија је 18. септембра успела да с Тимочком дивизијом освоји Блатац, надирући ка Голупцу, а Југословенска дивизија допире до линије Мрежинче -- Конопиште. Француска 17. дивизија долази на Козјак, а Шумадијска на Тополац. Прва армија избија предњим делом на Црну реку од села Полошко, па све до моста Разим беја, док Дринска дивизија својим већим делом одлази у село Виглиште, да би била део армијске резерве. Коњичка дивизија је 18. септембра стављена на располагање Другој армији, дејствујући с једном својом бригадом испред леве колоне Југословенске дивизије, а са другом бригадом испред Дунавске дивизије у правцу Бешиште -- Разим беј. Друга армија 19. септембра избија на линију Радња--Бохул--Моклиште, док Прва армија заузима прелазе на Црној реци од Разим беја до села Полошко. Да би се супротставили надирању Прве армије Бугари су довукли знатна појачања, али нису успели да сачувају своје положаје.

Обе српске армије током 20. и 21. септембра предузимају снажно дејство тако што Друга армија, надирући ка Вараду, успева да пресече две важне комуникације Ђевђелија--Скопље и Прилеп--Градско, а Прва армија левом обалом Црне реке надире и даље на запад. Таквим дејством направљен је у самом центру непријатељског фронта тако дубок пробој да су и његова крила почела да попуштају. Непријатељ, чији се највећи део снага налазио у рејону северно од Битоља, нагло је одступао да би дошао до правца Прилеп--Велес. Истовремено је почео да се урушава и фронт и око њега у рејону Дојранског језера. Друга армија 22. септембра заузима Криволак, упућујући Коњичку дивизију у разбијање непријатеља који се у паници повлачио ка Штипу. Прва армија снажно напада на непријатељску комуникацију Прилеп--Дреново--Градско. Приликом повлачења непријатељске трупе су палиле сва своја складишта, али су нека од њих, и то у добром стању, пала у руке Прве армије. Наредног дана Друга армија осваја Градско, главно складиште непријатељске војске на прузи Скопље--Солун, а из Криволака надире ка Штипу, док Прва армија заузима теснац северно од села Дренова и пресеца непријатељску комуникацију Прилеп--Градско, а са фронталним деловима армије избија на комуникацију Прилеп--Велес. Друга армија прилази Штипу 24. септембра, а Прва армија избија на гребен планине Бабуне и надире ка Велесу. Наредног дана, 25. септембра, Коњичка дивизија заузима Штип и наступа ка Церевом селу, а Друга армија избија на Овче поље. Прва армија је наставила наступање ка Велесу. Коњичка дивизија је из Штипа напредовала ка Кочанима 26. септембра. Друга армија је остала на Овчем пољу, а са једним одредом из Тимочке дивизије запосела планину Градец у циљу осигурања десног бока фронта, до доласка савезничких трупа. Прва армија за то време заузима Велес и креће се ка Овчем пољу ради успостављања везе са Другом армијом.

У току дана један бугарски мајор, упућен као преговарач од стране генерала Тодорова, дошао је да моли команданта савезничке војске за обустављање операција у наредних 48 часова. Генерал Франше д'Епере је одговорио да се операције не могу прекидати, а Бугари, ако желе, могу послати своје делегате са предлозима за успостављање мира. Коњичка дивизија је 27. септембра водила борбу код Церевог села, а са једном патролом успела и да избије на српско-бугарску границу, док Друга армија и даље држи Овче поље, а Прва линију Велес -- Свети Никола. У току 28. септембра обе српске армије су наступале ка српско-бугарској граници на комуникацији Куманово -- Крива Паланка -- Ћустендил. Следећег дана, суочена с потпуним поразом на македонском фронту, бугарска Врховна команда је била приморана да потпише уговор о примирју, чиме је та земља фактички изашла из рата. Сва непријатељства су обустављена 30. септембра, када је Д. б. завршена, Солунски фронт пробијен, а Бугарска неутралисана као непријатељска оружана сила.

ЛИТЕРАТУРА: М. Алимпић, Солунски фронт, Бг 1967; Б. Ратковић, П. Опачић, А. Драшковић, Знамените битке и бојеви Српске и Црногорске војске. Од Царева лаза 1712. до Добропољске битке 1918, књ 7: У биткама код Београда 1915, Мојковца, Кајмакчалана и Доброг поља, Бг 1998; С. Ратковић Костић, „Војска Краљевине Србије 1916. и 1917. године (Организација и формација)", у: Први светски рат и Балкан 90 година касније, Бг 2011.

А. Животић