Дамјановић, Светозар

Дамјановић, Светозар, лекар, интерниста-ендокринолог, универзитетски професор (Ужице, 20. V 1953). У Београду завршио Медицински факултет 1978, специјализацију интерне медицине 1985, супспецијализацију ендокринологије 1987, магистрирао радом о стрес протеинима у јетри пацова на Природно-математичком факултету 1986, а 1993. докторирао на Мед. ф. тезом која се односи на секрецију α-субјединице гликопротеинских хормона, in vitro, у примарној ћелијској култури тумора хипофизе и in vivo код пацијената са соматотрофним и клинички нефункцијским туморима хипофизе. Усавршавао се у Великој Британији, у Лондону и Њукаслу. На Мед. ф. у Београду биран у сва звања, а редовни професор на Катедри интерне медицине-ендокринологије постао 2006. Шеф Лабораторије за молекуларну биологију и генетику тумора је од 1996, а начелник Одељења за неуроендокрине туморе и наследне малигне болести у Институту за ендокринологију дијабетес и болести метаболизма КЦС од 2001. Директор је овог института 2001--2012. и помоћник директора за науку КЦС у Београду 2001--2008. Председник Ендокринолошке секције СЛД 2004--2015, Централне комисије за лекове РФЗО 2003--2010. и Комисије за ретке болести Министарства здравља Р. Србије од 2011. Члан више међународних организација (ENEA -- Европска неуроендокринолошка асоцијација; ENETS -- Европско удружење за неуро-ендокрине туморе; ESE -- Европска ендокринолошка асоцијација; ETA -- Европска тироидна асоцијација). Учествовао је у више научноистраживачких пројеката укључујући и пројекат о психобиолошким аспектима поремећаја посттрауматског стреса који је финансирала ЕУ. После распада СФРЈ главни организатор Конгреса ендокринолога Србије са међународним учешћем, 2008--2016. Имао више предавања по позиву у земљи, иностранству (Европски конгреси ендокринологије и патологије, национални конгреси ендокринологије, дијабетологије, гојазности, тиреоиделогије, биохемије и онкологије). Главни професионални и научни интереси Д. су из области неуроендокринологије, неуроендокриних тумора и мултитуморских синдрома. Показао је да су промене телесног састава и вредности срчаног индекса предиктори излечења у акромегалији и да се код пацијената са акромегалијом често јавља срчано попуштање са великим минутним волуменом. Код пацијената са гастректомијом и ваготомијом доказује директни утицај грелина на инсулинску сензитивност и секрецију инсулина и глукагона из панкреаса. Показује да се у кори надбубрежне жлезде човека експримира доминантно Н-терминална „Д" изоформа глукокортикоидног рецептора и да су ендогена осетљивост на глукокортикоиде и степен аутономне секреције кортизола битни за клиничко испољавање хиперкортицизма. Формирао је Центар за неуроендокрине туморе и наследне малигне болести у чијем саставу је и прва Молекуларно-биолошка лабораторија која се бави детекцијом познатих и нових герминалних мутација у многим генима које су узрок неких наследних тумора (RET, MEN1, VHL, SDHx, TMEM, ARMC5...). Редовни скрининг на герминалне мутације у RET протоонкогену доводи и до прве профилактичке тиреоидектомије и пренаталног постављања дијагнозе МЕН2а синдрома у Србији и ширем региону. Ствара услове за транслациона истраживања у области ендокринологије и мултитуморских синдрома у Институту. Учествовао у писању поглавља у више националних и страних монографија као и националног уџбеника интерне медицине.

ДЕЛА: „Serum Leptin Levels in Patients With Acromegaly Before and After Correction of Hypersomatotropism by Trans-sphenoidal Surgery", The Journal of Clinical Endocrinology & Metabolism, 2000, 85; „High Output Heart Failure in Patients with Newly Diagnosed Acromegaly", The American Journal of Medicine, 2002, 112; „Clinical Indicators of Biochemical Remission in Acromegaly: Does Incomplete Disease Control Always Mean Therapeutic Failure?", The Journal of Clinical Endocrinology & Metabolism, 2005, 62; „Acute Effects of Ghrelin on Insulin Secretion and Glucose Disposal Rate in Gastrectomized Patients", The Journal of Clinical Endocrinology & Metabolism, 2006, 91; „Glucocorticoid Receptor and Molecular Chaperones in the Pathogenesis of Adrenal Incidentalomas: Potential Role of Reduced Sensitivity to Glucocorticoids", Molecular Medicine, 2013, 18.

В. Кањух