ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир Лола

ДИМИТРИЈЕВИЋ, Драгомир Лола, новинар, технички уредник (Краљево Село код Књажевца, 12. VI 1902 -- Београд, 27. IV 1990). Као несвршени ученик гимназије повлачио се са српском војском преко Албаније и школовање за време I светског рата наставио у савезничкој Француској. Након ослобођења и уједињења матурирао је у Трећој београдској гимназији 1920, а затим студирао Правни факултет у Београду. У свет журналистике ушао је 1922. као новинар Новог листа и Правде, а после краћег времена прешао је у Политику, где се афирмисао као новинар црне хронике. Од 1923. био је редован члан Београдске секције Југословенског новинарског удружења. Затим је као новинар радио и у судској, београдској, унутрашњополитичкој и спољнополитичкој хроници. Као аутор текстова потписивао се и у Политикином забавнику који је покренут 1939. Најзначајније новинарске успехе доживео је као извештач са великих међународних скупова и манифестација. Пре II светског рата ангажовао се и у новинарској струковној организацији, као и око покретања чувеног листа Ошишани јеж, посебно се интересујући за техничка решења и дизајн тог медија. Обављао је захтеван посао ратног извештача Политике током Хитлеровог напада и окупације Пољске. Због тих извештаја и књиге СССР у слици и речи (Бг 1940) за време II светског рата Д. је више пута ислеђиван у нацистичкој тајној полицији Гестапоу, под чијом присмотром је био за време окупације. Убрзо по ослобођењу већ у новембру 1944. ангажовао се у редакцији листа 20. октобар, а од априла 1945. радио на послу сарадника техничког уредника листа Глас. Након II светског рата престао је да се активно бави новинарством и посветио се техничким аспектима уређивања штампаних медија. Тим обликом медијске делатности бавио се на вешт и рафиниран начин, достижући у тој области изузетне домете и преносећи богато знање на млађе колеге. Захваљујући његовом труду стасала је генерација врсних техничких уредника који су га 1976. изабрали за доживотног почасног председника Секције техничких уредника Удружења новинара Србије. У Краљевини Југославији Орден Св. Саве трећег реда добио је 1940, док му је у социјалистичкој држави уручен Орден рада са златним венцем 1965.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Два века српског новинарства, Бг 1992.

В. Баровић